Mizandrija - Mržnja prema muškarcima

Štampaj
25. 02. 2007. | Boban Stojanović
Tagovi: teorija mizandrija Boban Stojanović 

gej.rs

 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

 MizandrijaMizandrija je mržnja prema muškarcima, pre svega kao polu. Reč dolazi od grčkih reči misos (μσος, mržnja) i reči andras (νδρας, čovek, muškarac). Ponekad se reč mizandrija meša sa rečju mizantropija, ali sami pojmovi nisu mnogo povezani jer mizantropija ne obuhvata samo muški pol, već čovečanstvo kao pojam.

Mizandrija se radije povezuje sa androfobijom, strahom od muškaraca, mada androfobija ne podrazumeva nužno mržnju prema muškarcima, kao što je to slučaj sa mizandrijom. Suprotno od izraza mizandrija je filandrija, ljubav prema muškarcima. O mizandriji se manje diskutuje nego o mizoginiji (mržnji prema ženama), i rasprave na ovu temu moraju mnogo više da se bore za prostor.

Istraživanje mizandrije je veoma mlado i izaziva dosta kontroverzi. Paul Nathanson i Katherine K. Young su autori knjige Širenje mizandrije: Učenje o mržnji o muškarcima u popularnoj kulturi (knjiga je objavljena 201.godine), i smatra se do sada najprominentnijim istraživanjem u oblasti mizandrije.

Judith Levine, u svojoj knjizi objavljenoj 1992. godine, pod nazivom Moj neprijatelj, moja ljubav naziva mizandrijumržnjom koja se ne usuđuje da izgovori svoje ime“.

Politička definicija mizandrije

Dva savremena istraživača mizandrije, Paul Nathanson i Katherine K. Young nalaze korene mizandrije pre svega u ginocentričnoj upotrebi termina rod (gender), koja se često koristi u kontekstu okrivljivanja svih muškaraca „kao onih koji stvaraju sve postojeće probleme povezane sa rodom“. Prema Nathansonu i Young, ovakva pretpostavka stvara od muškaraca zajednicu koja treba da odgovara za sva zla, a žene kao zajednicu zvaničnih žrtava odgovornih za sve što je dobro, i pretpostavlja da muškarci moraju da plate svu odštetu za zločine i nasilje koje se kroz istoriju dešavalo  nad ženama.

Ovo dvoje istraživača veruju da pojam roda kao društvenog konstrukta nosi koren pretpostavke da cilj opravdava sredstvo i da kolektivna prava uskraćuju individualna prava. Nathanson i Young korene mizandrije nalaze pre kao ideološke: mizandrija je suprotstavljanje modernim oblicima feminizma koji aktivno uključuju muškarce. Oni veruju da su politička korektnost i akademski dekonstrukcionizam ono što se  naziva strateškim frontom kojim se koristi feministička ideologija kako bi „stvorila sigurniji svet“ za promociju mizandričnih pogleda na svet. Nathanson i Young naglašavaju da je ideološki feminizam „ideologija nasleđena od Marksizma i romanticizma, samo što su klasa i nacija prebačene na rod kao centralni koncept“, sa ciljem da mržnju prema muškarcima stave na nivo klase.

Wendy McElroy, feministkinja, veruje da su gender feministkinje ženski pokret predodredile isključivo ka suprotnom polu, kao i to da se njihov „vreli bes usmeren prema muškarcima vremenom pretvara u ledenu mržnju“.

Muškarci kao klasa, posmatraju se vrlo isključivo - svi muškarci su silovatelji, a brak, silovanje i prostitucija se posmatraju kao jedna ista stvar. Slično kao Nathanson i Young, i Wendy McElroy piše da „nova ideologija dobija svoje lice...radikalni feminizam, ruku pod ruku sa političkom korektnošću –odbacuje zapadnu civilizaciju kao seksističku i rasističku: produkt mrtvih belih muškaraca“.

Vrste mizandrije u popularnoj kulturi

Nathanson i Young, u svojoj knjizi Širenje mizandrije, navode nekoliko tipova mržnje prema muškarcima koje prevladavaju u savremenoj popularnoj kulturi; ovo dvoje autora listaju oblike mizandrije od onih najbezbolnijih do onih najopasnijih.

Za razliku od njih (koji pokušavaju da imenuju i obelodane sve oblike mizandrije), podele kod drugih istraživača/ca su još različite. No, zbog sažetosti, ovaj tekst sadrži podelu koju su napravili upravo Nathanson i Young.

- Ismejavati muškarce: U ovom, najbezbolnijem obliku mizandrije, seksizam je usmeren na široko rasprostranjene vrste humora. Muškarci se šablonski stavljaju kao objekti stereotipnih ruganja pre svega u smislu odsustva moći i u kojima polovi menjaju uloge.

- Gledati nisko na muškarce: Mizandrične feministkinje često ubeđuju ljude da su žene, na određene načine, superiornije u odnosu na muškarce. Iz raznih razloga, mnogi muškarci veruju da su ove tvrdnje tačne. Kao i neke druge grupe, feministkinje interpretiraju razlike među polovima kao opravdanje za superiornost ili inferiornost u uobičajenim hijerarhijskim odnosima.

Zaobilaziti muškarce: U ovom slučaju, feministkinje kao sto je Andrea Dworkin, muškarce ne vide kao nužno zlo, već kao nešto što je izlišno  i nepotrebno. Motivi da se bude sa muškarcima svedeni su na minimum, gotovo da ne postoje, a insistira se i na separaciji i indiferentnosti prema muškarcima. Muškarci se vide nepotrebni kao ljubavnici, muževi, očevi i kao ljudska bića.
Andrea Dworkin
  Andrea Dworkin

 

- Okriviti muškarce: Okrivljujući muškarce za sve što se dešavalo u ljudskoj istoriji, gender feministkinje koriste teoriju istorijske zavere i polažu pravo na to da je „patnja cele ljudske istorije mogla biti smanjenja zbog ogromne a zavere muškaraca nad ženama“. Nathanson i Young pišu da je evidentno često i promišljeno korišćenje činjenica u cilju stvaranja mizandrične klime u kontekstu roda. Rezultat je da su svi muškarci krivi – kolektivno- i da su  posredno ili neposredno odgovorni za sva zla i za sve ljudske patnje.

- Dehumanizovati muškarce: U ovom obliku mizandrije, muškarci se prikazuju kao inherentno zlo, dok su žene inherentno dobro. Muškarci su naglašeno zao, nasilnički pol koji se zverski odnosi prema nevinom, moralno superiornom polu koji predstavljaju žene. Žene koje počine grozne zločine nad muškarcima ili decom, gotovo se nikada ne pokazuju ili se koriste dupli standardi interpretacije kako bi se prećutala njihova nehumanost. U suštini, muškarci se prikazuju kao zveri dok se žene posmatraju kao moralna ljudska bića.

- Demonizovati muškarce: Prikazivanje muškaraca kao demona, polubića, nečeg što je pola demon, pola čovek. Muškarci su direktno demonizovani kada se prikazuju kao đavo ili đavolovi saveznici. Oni su takođe demonizovani indirektno kao pritajeni nasilnici.

Lična, roditeljska i porodična mizandrija kod žena

Feministička spisateljica Judith Levine u svojoj knjizi Moj neprijatelj, moja ljubav, vraća se na privatne manifestacije mizandrije. Ona objašnjava da „intelektualno i emocionalno bogatstvo određenih oblika feminizma, kada se malo otvori, pokazuje jedan sasvim novi, gotovo podzemni svet ženske mržnje prema muškarcima“. Takođe, Levine poreklo mizandrije adresira na „istraživanje muškomrzačke uloge u  savremenom feminizmu“ i analizi  „mržnje koja se ne usuđuje da kaže svoje ime“.

Levine navodi sledeće stereotipe prema muškarcima kao cilj ženske mizandrije unutar intimnih veza:

- Podetinjavanje muškaraca: mamin sin, tepavko, edipovac, nesposobnjaković

- Atributi zavodnika: zavodnik, rob, nemoralan, otimač...

- Atributi zveri: brutalan, životinja, bodež, i ubica

Analizirajući porodicu, ona brani stav da su mnogi odnosi u njoj (čak i preterana očinska briga za kćerke ili rodni porodični standardi), nalaze svoje korene u ženskoj mržnji prema muškarcima, odnosno mizandriji među ženama. Ona, takođe, prikazuje očeve, braću i muževe kao ciljeve mizandričnog feminizma, pretvarajući ih u subjekte koji upropašćavaju porodicu. 

vrste mizandrista/kinja

Oblici mizandrije koje navodimo u ovom tekstu, korišćeni su u istraživanju koje su sproveli Nathanson i Young.

Oni su podelu napravili opisujući različite oblike mizandrije pre svega kroz njihovu motivaciju. Nathanson i Young su u svom istraživanju želeli da naprave razlike između različitih vrsta mizandrista/kinja.

Njihovo istraživanje se poklapa sa mnogim drugim istraživanjima nezavisnih autora/ki, jedino što je istraživanje koje su sproveli Nathanson i Young mnogo sistematičnije.

Podelu mizandrista/kinja možemo izvršiti na sledeći način:

- Muškarci koji mrze sebe same: Muškarci, koji brane žene samo od drugih muškaraca samo da bi stekli naklonost žena, i pritom se osećaju loše.

- Ideološki/e feministi/kinje koji/e vide muškarce kao brutalno zlo, dok žene sagledavaju isključivo kao dobra ljudska bića.

- Žene koje opravdavaju mizandriju kao legitiman izbor žena ili govore u ime onih čiji se glas ne čuje.

- Žene koje mizandriju upotrebljavaju u političke svrhe.

- Žene koje mizandriju koriste umesto „nečeg mnogo goreg“ - direktne osvete.

U jednom od svojih tekstova posvećenih fenomenu mizandrije, Edward S. Nunes, u manifestacije ovog društvenog fenomena ubraja i sledeće pojave:

- Želju da se deluje potcenujuće ili represivno, da se naudi, povredi ili ubije muškarac samo zbog njegovog pola.

- Da se laži usmerene protiv muškaraca prihvate kao istina.

- Verovanje da nijedan otac ne može biti dovoljno dobar kao roditelj.

- Pretpostavka da maskulinitet, muška fiziologija i muški hormoni stvaraju od muškaraca zla, seksualno nasilna, represivna i nasilna bića. Paralelno sa tim je i verovanje da dečake treba odgajati na isti način kao i devojčice, bez posvećivanja pažnje prema ličnim potrebama i preferencijama, nadama i očekivanjima.

- Pretpostavka da je svaki muškarac seksualni nasilnik, represivno i nasilno biće.

- Pretpostavka da žene ne mogu biti seksualno agresivne, represivne i nasilne.

- Pripisivanje svih negativnih aspekata čovečanstva muškom rodu, dok se ignorišu greške koje su počinile žene.

- Iznošenje netačnih statistika usmerenih protiv muškaraca u pogledu silovanja i nasilja u porodici. Paralelna sa ovom je pretpostavka da je nasilje žena nad muškarcima zanemarljivo i da se njime žene uglavnom koriste u samo-odbrani.

- Tolerisanje ženskog nasilja i nepravde prema muškarcima.

- Prikrivanje dokaza o ženskom nasilju i nepravdi prema muškarcima.

- Osnaživanje, iznošenje, podržavanje ili tolerisanje netačnih činjenica  i pre-suda prema muškarcima samo na osnovu njihovog pola.

- Laganje ili namerno pogrešno kreiranje lažnih informacija usmerenih protiv muškaraca samo na osnovu njihovog pola.

- Namerno prikrivanje činjenica koje pokazuju krivicu žene a nevinost muškarca.

- Pobijanje svedočenja muškarca zbog njegovog pola.

- Falsifikacija transkripta, policijskih i sudskih izveštaja i dokaza koji idu u korist muškarcu samo na osnovu njegovog pola.

- Odbacivanje muškaraca kroz istoriju na osnovu njihove duhovnosti, intelekta, humanosti i drugog vida učešća u građenju civilizacije.

- Činovi koji podržavaju žene da lažu protiv muškaraca.

- Činovi koji podržavaju žene da lažno svedoče protiv muškaraca.

- Lažno svedočenje protiv muškaraca u pogledu porodičnog nasilja, zlostavljanja dece ili silovanja.

- Okrivljivanje muškaraca za sve negativne društvene pojave.

- Osnaživanje ili nagovaranje drugih da lažno svedoče protiv muškaraca na osnovu njihovog pola.

- Obmanjivanje muškaraca iz ličnog zadovoljstva ili zbog materijalnih ciljeva.

- Nejednaka prava muškaraca pred zakonom.

- Korišćenje ženskog roda u jeziku kada se naglašavaju žrtve, a muškog kada se naglašava nasilje.

- Tolerisanje mentalnog, fizičkog i seksualnog nasilja žena nad muškarcima.

- Tolerisanje bilo koje nepravde koja se muškarcima nanosi zbog njihove pripadnosti muškom polu.

 

Mizandrija i mizoginija

Christina Hoff Sommers beleži nešto što naziva „nagrizajući paradoks“ feminizma, a to je upravo mizandrija: ona veruje u ideju da „nema grupe žena koja može da sprovede rat protiv muškaraca ako u isto vreme na uključi one žene koje poštuju te iste muškarce“. Hoff Sommers naglašava da „nije moguće inkriminisati muškarce, ako same žene ne obeleže određeni broj žena kao jednako loša ljudska bića“.

Za Christinu Hoff Sommers, žena koja poštuje muškarca, od strane nekih feministkinja, viđena je kao biće koje se nalazi u zverinjaku i naglašava da ovakva teorija potiče od gender feministkinja. Prema  tome, mizandrija postaje isto što i mizoginija, izvodi  Hoff Sommers, ali i uočava da je ovakav stav zastupljen kod zanemarljivog broja kako žena tako i feministkinja.

Mizandrija može biti predstavljena u različitim stepenima.

Najčešće, mizandristi/kinje otvoreno preziru sve muškarce samo zato što su muškarci, naglašavajući maskuline osobine.

Stereotipno, obeležja maskuliniteta su mačizam, emotivna otupelost i nadmeno ponašanje.

Takođe, mizandristi/kinje preziru muškarce i zbog njihovih fizičkih osobina kao što su veliki mišići, jak stomak, maljava tela, neretko i zbog posedovanja penisa.

Ostale forme mizandrije su mnogo skrivenije i pronicljivije. Neki/e mizandristi/kinje jednostavno drže sve muškarce pod sumnjom, ili ih mrze jer neki od njih ne pripadaju određenim kategorijama.

Za mnoge kulture se može reći da su mizandrične - ako muškarce tretiraju jedino kao one koji nanose bol.

Mizandrija nije prepoznatljiva, nije vidljiva iako postoje mnogi oblicima i podelama.

Mizandrija je negativan stav prema muškarcima kao grupi, i nije potrebno konstatovati mizandrične stavove u odnosima prema svakom pojedinačnom muškarcu.

Činjenica koja neku osobu čini mizandristom/kinjom je nedostatak pozitivnog stava u odnosu na muškarce. Takođe, imati pozitivne odnose sa nekim muškarcima ne podrazumeva odsustvo mizandričnih stavova. 

Odgovori na mizandriju

Nathanson i Young veruju da „mnogi obični muškarci nemaju interesovanja da se bave prepoznavanjem mizandrije u svakodnevnom životu“. Činjenica da sebe vidi kao žrtvu ženskih napada, muškarca čini suviše ranjivim i vodi ga ka tome da se oseća manje vredan kao biće i kao muškarac. Ovo dovodi i do toga da osetljivi i ranjivi muškarci bivaju napadnuti, kako od strane drugih muškaraca, tako i od strane žena. Nathanson i Young primećuju da žene jednostavno mogu da posrame muškarce optužbama i da ih na taj način odvedu u „neprijatnu tišinu“.

Ovakav prezir, slažu se Nathanson i Young, predstavlja „masovni napad“ na muški identitet, dok u isto vreme mnogi muškarci nisu dovoljno informisani da bi prepoznali i identifikovali mizandriju. Ono malo muškaraca koji je prepoznaju, i usude se da javno govore o njoj, obično bivaju posramljeni i poslati nazad u tišinu. Ovakav stav je inicirao osnivanje Pokreta za prava muškaraca, koji je zbog sve zastupljenijih mizandričnih stavova, u neprestanom porastu.

Prema Nathansonu i Young, veoma mali broj feminista/kinja se usudi da javno govori o mizandriji, a oni/e koji/e se drznu, budu olako proglašeni/e za neprijatelje/ce feminizma, čak i za neprijatelje/ce žena, i bivaju vrlo efektno ućutkani/e.

Nathanson i Young zaključuju da mnogi/e feministi/kinje odbacuju postojanje mizandrije i veoma često trivijalizuju otvorenu mržnju prema muškarcima. Takođe, beleže da mržnja prema muškarcima slabi ženski kapacitet empatije, i da svega nekoliko feminističkih publikacija podržava empatiju prema muškarcima, a čak i tada fokus je stavljen na podršku muškarcima da feminizam prihvate kao nešto što je u njihovom interesu.
Judith Levine

Mržnja prema muškarcima je emocionalni problem koji stvara bol i netrpeljivost između žena i muškaraca. Ali, to nije individualna neuroza tipa „žene koje mrze muškarce i muškarci koji mrze žene“, - to je kolektivni kulturni problem. Drugim rečima to je kulturni fenomen  u kome su često i sami muškarci, kao objekti mržnje, postaju mizandrični.

 Judith Levine,

Moj neprijatelj, moja ljubav

 Judith Levine

 

Suočavanje sa mizandrijom

Mizandrija je raširen problem. Oni/e koji podržavaju mizandriju, kao I kod drugih oblika mržnje, nanose bol i ženama i deci. Oni/e koji/e podržavaju ovaj vid mržnje ne podržavaju prava svih ljudi da žive bezbedno i oslobođeni od straha da će biti optuženi za nešto što nisu učinili. Oni/e ne brinu o šteti koju nanose drugima. Oni/e jedino žele da pokažu svoju ličnu nadmoć i uticaj koji imaju na druge.

Kao i kod drugih vidova mržnje, i kod mizandrije je neophodno tražiti kažnjavanje onih koji/e je šire i podržavaju. Posebno kod onih koji/e mizandriju koriste kako bi izvukli korist ili naneli štetu drugima.

Mizandrija, kao i mizoginija, koje se najčešće koriste kako bi optuživale druge, ne mogu biti deo slobodnog i jednakopravnog društva.
Glasaj: 12345 4,71
Komentari (5)
  • Max Q | utorak, 07. maj 2013. 01:05
    Broj preporuka: 2
    Iako sam često bio u prilici da primetim ovakvo ponašanje nisam znao da to ima i ime. Ono što me zanima je kako između mizogonije i mizandrije izaći neokrnjen.
  • goran | utorak, 12. maj 2009. 01:53
    Broj preporuka: 8
    a za ovu andreu dworkin bi samo prokomentarisao da ima problem u glavi. iskreno...
  • goran | utorak, 12. maj 2009. 01:50
    Broj preporuka: 9
    ja licno nikad nisam dobrotu, dal je neko ovakav, ili onakav, delijo po polu, jednostavno zavisi kakav si kao osoba :)
  • goran | subota, 18. april 2009. 03:19
    Broj preporuka: 9
    vodite ljubav a ne rat!
  • goran | sreda, 11. februar 2009. 17:56
    Broj preporuka: 0
    ima puno muskaraca koji su svinje,ali i puno zena koje su kucke.Dali smo zenama pravo glasa i opet isto sranje.
    Ida ima vise zena na vlasti opet bi postojali ratovi
Oglasi licne prirode

New GayEcho

Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet