Kako sam napravila Prajd 2010.

Štampaj
24. 10. 2012. | Optimist | Mirjana Bogdanović
Tagovi: Srbija gej parada politički aktivizam GSA Optimist 

gej.rs

 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

možemo zajedno

“Znate, ne bih da vas uvredim, ali… jel imate vi nekog muškarca da se bavi bezbednošću? Ne znam koliko je to baš za žene…”

Ovo su bile reči jednog policijskog starešine upućene na moj račun na jednom od prvih sastanka sa policijom koje smo imali u vezi Parade ponosa 2010, negde u julu te godine. Tada su to još uvek bili pretpripremni sastanci na kojima smo više razgovarali o mogućnostima i odmeravali odlučnost jedni drugima. U organizacionom odboru parade, pored pregovora sa institucijama i političarima, bila sam zadužena i za bezbednosnu strategiju. Naravno, ne za onu strategiju koja se tiče stručnog rada policije i drugih bezbednosnih službi na zaštiti parade, već za ono što je deo posla organizacionog odbora. A za bezbednost je sve bilo važno, i gde se parada održava i koliko će ljudi doći i gde se ulazi i koja je satnica…

Prajd se u Srbiji može napraviti na dva (zakonita) načina. Ili ćete uz neki vid saradnje sa državom kroz proces organizovanja naterati njene institucija da podrže LGBT populaciju i zaštite učesnike/ce parade. Ili ćete prosto prijaviti i najaviti skup i bez ikakve pripreme se pojaviti u zakazano vreme i mesto, pa šta bude. U homofobičnoj Srbiji, sa dobro organizovanim desničarskim ekstremističkim i huliganskim grupama, u kojoj je Prajd i politički, logistički i bezbednosno veoma zahtevan događaj, svakako je bolje po učesnike parade, ali i po celu LGBT populaciju, odlučiti se za ovaj prvi način. Toga su bili svesni organizacioni odbori i 2009. i 2010. i 2011. godine. Ne znam zašto se od toga odustalo 2012. ali znam da ove godine sigurno nije urađeno sve što je trebalo, ni od strane države, ni od strane organizacionog odbora. Imala bih još puno toga da kažem na tu temu, ali možda nekom drugom prilikom. Ovaj put samo o nekim delovima procesa organizovanja parade 2010. koji su bili važni za njeno održavanje.

Nakon neodržavanja parade 2009. LGBT populacija i ceo pokret prolazili su kroz težak period. Defetizam, razočarenje, strah, potpuno ignorisanje LGBT pitanja od strane medija i institucija, u najkraćem – tapkanje u mestu. Još uvek mislim da je dobro rešenje bilo da su organizatori 2009. prihvatili plato ispred SIVa (što im je takođe bilo ponuđeno, pored Ušća) kao lokaciju za skup u mestu pod uslovom da na skupu govore tadašnji predsednik ili premijer. Verovatno bi u tom slučaju i 2010. drugačije izgledala, Prajd 2011. bi se desio, a ove godine bi imali šetnju u centru bez prevelikih problema. Nisam bila u organizacionom odboru 2009. ali sam im veče pred zabranu parade, kada se okupio ceo LGBT pokret, predložila da o tome pregovaraju sa državom. Nisu prihvatili taj predlog i država je tada „kapitulirala“.

Početkom 2010. godine sedeli smo u GSA i smišljali šta i kako dalje. Nije bilo potrebno mnogo mudrosti da zaključimo da nam treba uspešna priča kako bi se anulirale pomenute negativne posledice iz 2009. i otvorio prostor za buduće aktivnosti. Razgovarali smo i o tome da bi možda trebalo ponovo pokušati sa paradom. Bila sam skeptična što se parade tiče jer jedino na šta smo u tom trenutku zaista mogli da računamo bila je međunarodna podrška. A ona, iako je jako važna, ne mora biti presudna da se parada održi, što se pokazalo i na primeru 2011. i 2012. Dogovorili smo se da ne srljamo sa paradom, da ona ne sme biti sama po sebi cilj već sredstvo. Takođe, dogovorili smo se i da je ne najavljujemo dok ne procenimo da su veće šanse da se ona desi nego obrnuto. U međuvremenu bilo je potrebno da pokažemo maksimalnu ozbiljnost, da bi nas ozbiljno i shvatili.
Kao najčešći razlog neodržavanja parade 2009. navođen je nedostatak političke volje. Za nešto što u političkoj teoriji još uvek nema preciznu i usaglašenu definiciju, politička volja u Srbiji je prilično rabljen pojam. Uvek mi je bilo teško da objasnim ljudima iz inostranstva taj paradoks da je ona osim za donošenje zakona (što razumeju), kod nas potrebna i za njihovu primenu (što nikako ne razumeju). A da bi se za nešto kreirala politička volja potrebno je krenuti od onih koji zaista imaju najveću političku moć. U Srbiji to nisu institucije, već političke partije. Naravno, nisam srećna zbog svega ovoga, kao ni većina građana, ali ne mislim ni da će čekanje da se to promeni i lamentiranje nad „zlom sudbinom“ življenja na Balkanu išta rešiti. „Uradi šta možeš, sa onim što imaš, tu gde jesi“ govorio je T. Ruzvelt.

Početkom marta 2010. predložila sam kolegama u GSA da pokrenemo javni dijalog sa svim parlamentarnim političkim partijama na dve teme: strateški pristup smanjenju nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama i mogućnost održavanja Parade ponosa. To nije kod svih odmah naišlo na odobravanje jer se postavilo pitanje ideologija, da li su LGBT prava isključivo pitanje levice, da li se treba ograničiti samo na podršku određenih stranaka, itd. Nakon puno polemika na tu temu zaključili smo da nam je ipak potrebna što šira politička podrška. Očekivala sam da ćemo najpre da se sastanemo sa onima koji su i do tada podržavali LGBT prava, LDP, LSV, SDU… a da će sa ostalima to ići nešto teže. Kada mi je kolega rekao da su zvali iz SRSa i da su predložili termin za sastanak, malo je reći da sam bila zaprepašćena! Prvi sastanak, pa još sa SRS, pa još sa Vjericom Radetom… zaista sam mislila da se neko šali sa mnom. Nakon tog sastanka, koji je bio korektan i na kome oni, istina, nisu podržali paradu ali su prvi put javno osudili nasilje i diskriminaciju nad LGBT osobama, krenule su i kritike na račun GSA, uglavnom iz nevladinog sektora. Nismo reagovali jer znali smo da nakon radikala sa nama moraju da se sastanu i naprednjaci, koji uz to moraju da imaju i ’napredniji’ stav od radikala. A kada se vidimo sa naprednjacima, demokrate više neće moći da ignorišu i moraće da zauzmu afirmativnu poziciju…

Od marta do maja sastali smo se skoro sa svim relevantnim parlamentarnim strankama. Po prvi put su partije javno osudile nasilje i diskriminaciju LGBT osoba, a većina njih je podržala održavanje Parade ponosa. Otpočeli smo i set sastanaka sa institucijama koje su se takođe pozitivno odredile prema paradi i pozvale građane na poštovanje ljudskih i LGBT prava. Nakon mnogobrojnih pokušaja od strane LGBT organizacija, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je krajem juna primio delegaciju LGBT aktivista i podržao paradu. Kada sam na zajedničkom sastanku sa skupštinskim Odborom za bezbednost početkom jula 2010. govorila o tome šta je do tada urađeno oko podrške paradi, shvatila sam da smo uspeli da postignemo širok politički konsenzus i da stvari sada moraju ići lakše. Tehnička priprema parade je mogla da počne. Kontaktirali smo policiju i tražili da se sastanemo sa njima.

U međuvremenu, analizirajući iskustvo organizatora 2009. godine, primetili smo da su oni sve vreme bili upućeni samo na policiju. Važno nam je bilo da ovaj put proširimo taj krug i zadržimo političku podršku koju smo do tada obezbedili. Tokom dijaloga sa institucijama pokušavala sam da ih ubedim i da formiramo neko formalno ili neformalno koordinaciono telo u kome će pored organizatora i policije učestvovati i druge institucije važne za ceo proces. Sećam se da mi je Slobodan Homen, tada državni sekretar u Ministarstvu pravde, odgovorio da je to dobra ideja „naravno, ukoliko uopšte uspete da nas okupite“. Nismo se obeshrabrili a formiranje tog tela smo započeli upravo od predstavnika ministarstva pravde i policije, a zatim pozvali i tadašnjeg ministra za ljudska i manjinska prava, tužilaštvo, kancelariju Zaštitnika građana, Odbor za bezbednost… svi su na kraju pristali. Negde sredinom avgusta iz kabineta gradonačelnika Beograda su me obavestili da će i Grad dati svoje predstavnike.
Iako parada nije događaj koji podržava većina LGBT osoba u Srbiji, važna nam je bila i što šira podrška zajednice i LGBT pokreta. Tokom maja i juna paralelno sa drugim aktivnostima organizovali smo i nekoliko sastanaka sa svim LGBT organizacijama, razgovarali o planovima za paradu i pozvali ih da se pridruže. Pored Kvirija centra sa kojim smo ranije postigli sporazum o saradnji, organizovanju parade se pridružila i Grupa za podršku gej muškarcima iz Novog Sada, dok su druge organizacije paradu većinom podržale, ali nisu želele da učestvuju u njenoj organizaciji. Tokom priprema parade razgovarali smo i sa vlasnicima i menadžerima gej klubova i kafića, tražili policijski nadzor i za njih i za sve viđenije LGBT aktiviste, takođe nekoliko dana pred paradu pozvali smo ponovo sve LGBT organizacije na brifing o bezbednosti i drugim stvarima koje su bile važne za održavanje ovog događaja, organizovali njihov dolazak na paradu… Prava je ironija da smo pored svega toga na kraju zaboravili na nas same. Lazar, Boban, Adam i ja smo tog jutra 10. oktobra do Manježa otišli sami, pešice od kancelarije GSA, uredno prolazeći sve provere i kordone.

Kad sam već kod Manježa, mislim da treba reći i kako je odabrana lokacija za paradu. Još negde u martu 2010. zaključili smo da će nam, bez obzira gde se parada održava i ako se bude održala, zbog bezbednosti biti potreban veći zatvoren prostor u koji bi uveli ljude nakon šetnje. Razmatrali smo Dom omladine, SKC, neka pozorišta… Posle jednog od prvih sastanaka koje smo imali u okviru dijaloga sa političarima, neko od njih nam je rekao da bi umesto šetnje možda bolje bilo napraviti veliku žurku, „zašto ne i ispred Vlade Srbije“. Sedeli smo u kancelariji GSA i nervirali se zbog tog „saveta“ kada je neko pomenuo da je u blizini zgrade Vlade park Manjež koji je nekada bio gej kruzing mesto.

Ulogovali smo se na Google maps istog trenutka, Manjež, zgrada Vlade, mnoge druge institucije, malo stambenih zgrada, a tu je i SKC… Maršruta je bila određena. Kasnije u pregovorima sa policijom, pored te predložili smo još dve lokacije sa podvarijantama, ali verovali smo da će se ova ipak pokazati kao najbolja.

Kao što sam već pomenula, prve sastanke sa policijom smo imali u julu, uglavnom 3-4 predstavnika policije i isto toliko nas. Od tih prvih sastanaka, na kojima je mnogo toga što smo predlagali dovođeno u pitanje, ne odustajući i ne gubeći inicijativu stigli smo do kraja avgusta. Koordinaciono telo je bilo formirano ali smo zbog potreba i dinamike organizovanja parade ujedno imali i posebne sastanke samo sa policijom. Ti sastanci su se održavali uvek u jednoj kancelariji u MUPu, sve do tada. Kada smo Lazar, Boban i ja stigli u MUP na portirnici su nas obavestili da je mesto sastanka promenjeno i da će nas jedan od policajaca sprovesti do sale gde se održava. Postoji ta neka priča da je organizatorima parade 2009. policija puštala film probijanja kordona na Merdarama kako bi ih nagovorila da odustanu. Setila sam se toga kada smo krenuli ka novom mestu za sastanke i prokomentarisala „Idemo da i nama puste film“. Sećam se i da se policajac koji je bio sa nama na to iskreno nasmejao. Međutim, umesto filma u sali nas je dočekao načelnik uprave policije i još 10-12 ljudi. Kada su se predstavili shvatila sam da su sa druge strane stola visoke starešine skoro svih sektora policije. Pomislila da će parada ipak da se desi. Od tada smo se u tom sastavu, pregovarajući, dogovarajući se i planirajući, sastajali sve do održavanja parade. Koordinaciono telo je takođe držalo redovne sastanke i bilo je velika potpora celom procesu.

Datum i lokaciju parade smo najavili 7. septembra 2010. na Kalemegdanu u blizini statue Pobednika, simbola Beograda, ali i parade 2010. Kreativni tim se potrudio da vizuelni identiet i sama promotivna kampanja Prajda budu vrhunski sa minimalnim sredstvima. Osmomesečni proces organizovanja parade koji je uključio tri različite javne kampanje, Pride week, promociju parade po drugim gradovima, puno energije i puno sjajnih ljudi, završio se održavanjem prve uspešne Parade ponosa u Beogradu 10. 10. 2010. Na žalost, uz veliko nasilje. Ali i uz dobru organizaciju i pozitivnu energiju na samoj paradi i rešenost države i policije da zaštiti njene učesnike. Za sve nas bila je zaista velika stvar biti deo tog procesa i pored raznih opstrukcija koje su ga pratile, posebno u nedelji pred Prajd. Ali, Palma ipak nije uspeo da ubedi direktora SKCa da nam otkaže prostor iako mu je puno toga obećao, za binu koja nam je otkazana par dana pred događaj smo našli adekvatnu zamenu, a Boban i Goran su, sva je prilika, odložili tajno pripremano preuzimanje Prajda za period neposredno nakon njegovog održavanja…

Policijskom starešini koga sam spomenula na početku tada nisam ništa odgovorila, iako sam netolerantna i na najmanji znak mizoginije. Na dan parade ’formacijski’ nam je zapalo da baš on i ja budemo u kontaktu sve vreme i da od našeg dogovora i komunikacije zavisi puno toga. Iskreno, uradio je ogroman i odličan posao tada na terenu, kao i cela policija. Verujem da bi on to isto rekao za mene i za organizacioni odbor. Nakon svega što smo prošli i tog dana i tokom pripreme parade, među nama sada postoji veliko međusobno poštovanje. A pitanje sa početka ove kolumne od tada se nikada više nije postavljalo.

Autorka je kreirala strategiju i vodila ceo proces organizovanja Parade ponosa 2010.

Glasaj: 12345 4
Komentari (0)
Oglasi licne prirode
Apartmani Beograd



LGBT biblioteka
Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet