Jean Cocteau

Štampaj
30. 08. 2008. | Filip Kor
Tagovi: Jean Cocteau pisac biografija kemp književnost 

gej.rs

 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

Jean CocteauPisac, koji je u poređenju sa Andre Židom bio kao ulje prema mleku, ali koji se i pored svega trudio da se dodvori ovom pederastu-puritancu, predstavljao je paradigmu kempa. Žan Kokto rođen je kao Mezon-Lafite, član istaknute porodice sa uspešnim poslovnim bankarima i admiralima u svojoj loži, koja je, u najboljem francuskom buržoaskom maniru, kombinovala naklonost prema muzici i umetnostima sa sklonošću ka konvencionalnom ponašanju. Iako potpuno razmažen, Kokto je, međutim uvek bio zavodljivi buntovnik. Mladalački šarm i neobuzdana vedrina doneli su mu prijateljsku naklonost ljudi mnogo starijih od njega. Upoznao je i impresionirao Prusta i do početka 1914. počeo da objavljuje, smislio je balet za Nižinskog i bio intimni prijatelj umetnika sa Montparnasa, uključujući Pikasa i Braka, kao i "Šestorice", grupe avangardnih muzičara koje je predvodio Erik Sati. Čitav njegov život primer je "trajnosti detinjstva". Svaki psihijatar bi, dabome, dokazivao da to predstavlja potvrdu adolescentskog potiskivanja emocija; ja to nazivam kempom.

Kokto je voleo žarom adolescenta, ali njegova ogromna produktivnost, blistava intelektualna prefinjenost i nepoljuljani lični šarm teško da se mogu nazvati potiskivanjima u negativnom smislu. U zbirci memoara The White Book, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje jos dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marseja, i živeo tame neko vreme kao propalica lakog morala. Bila to samo obična fantazija ili ne, Kokto je nekada u mladosti zaista stekao strast prema simboličkim kvalitetima mornara i mora i znanje o homoseksualnom podzemlju, koji su bili potpuno različiti od njegove veštine da sa spretnošcu hodaca po žici vuče umetničke i društvene niti baletskog sveta i le tout Pariza. U jednom trenutku mladi lay salafia, u sledećem katamit mornara; u jednom trenutku sanjarski nastrojeni pesnik Ruskog baleta, u sledećem Pikasov saradnik na Paradi, ingenioznoj kubističkoj zabavi, Kokto je dokazao istinitost svoje izjave: "Ja sam laž koja govori istinu".

Jean CocteauNjegova pojava podržavala je takav imidž: visok i mršav kao kostur, nosio je konzervativna siva odela - koja su, međutim, bila isprugana ružičastim satenom i imala podvrnute manžetne da bi pokazivala njegove divne dugačke ruke. Svoja drogirana stanja pojačavao je jednostavnim uplivom krvi u mozak do koga je dolazilo usled čvrsto vezanih vrpci koje je nosio; naizmenično se kretao između gestikuliranja, ludih plesova i snenih opijumskih razonoda u tami. Beskonačno su ga fotografisali i uskoro je postao kultna figura omladine. Ipak, reputacija pozorišnog pisca (Paklena mašina i Derlad spadaju u njegove uspehe od kojih je nekolicina predstavljala dovitljive prerade grčkih drama) i filmskog stvaraoca (on je ovaj medij učinio osobeno svojim preko nadrealističkog filma Krv pesnika i, kasnije, filmova Orfej i Orfejev testament u kojima je stvorio vlastitu vrstu mitologije) bila je ta koja mu je donela prijateljstvo sa mladim glumcem pod imenom Žan Mare. Dva Žana bila su posvećena jedan drugom. Čitav niz godina Koktoovim filmom Lepotica i zver (1945) Mare je postao idol matinea uzdignut na Koktoov lični spektakularni nivo glamura. Uprkos Mareoovoj uzdržanosti po tom pitanju, Kokto je očito bio strastveno pasivan u ovoj seksualnoj igri. Poezija ljubavi - sa svojim najširim implikacijama - za njega je predstavljala eliksir života.

Sa približavanjem starosti, Kokto je utonuo u ekscentričnost. Utučen zbog optužbi za kolaboracionizam (od kojih je zvanično oslobođen) jer je izvodio kamade u okupiranom Parizu, Kokto se tokom pedesetih povukao u luksuzni svet enormno bogatih. Primljen je u Academie Francaise, ispeglao je lice, nosio kožne pantalone i kratke ogrtače koje nose matadori, i počeo da opšti sa mladićima koje je bilo moguće pokupiti sa sastajališta na jugu Francuske. Ipak, nije izgubio ništa od svog šarma.

Kokto je preminuo 1963. pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona izdahnula, uskliknuo je 'Ah, la Piaf est morte, je peux mourir' , i sam podlegao srčanom udaru - kemp do samoga kraja.

Iz: Filip Kor, Kemp. Laž koja govori istinu (enciklopedija kempa), preveo Siniša Mitrović, Rende, Beograd, 2003.

Glasaj: 12345 4
Komentari (1)
  • sebastian | četvrtak, 04. septembar 2008. 10:09
    Broj preporuka: 1
    Prilicno povrsna i jednostrana biografija. Govoriti o Koktou a ne pomenuti njegovu vezu sa Rejmonom Radigeom (Raymond Radiguet), prvoj njegovoj velikoj ljubavi (kada su se upoznali on je imao 28 a Radige 14 godina)je nekompletno. Zan Mare (Jean Marais) mu je bio tek druga, velika ljubav.
Oglasi licne prirode

New GayEcho

Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet