Čarni Đerić – Umetnik za sve

Štampaj
11. 09. 2014. | Kulturizacija
Tagovi: Srbija trans umetnost interview Kulturizacija 

gej.rs

 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

carni 2014-09

Đerić. Čarni. Savremeni igrač. Koreograf. Glumac. Reditelj. Otac. Član UBUS-a. Jedan od osnivača Servisa za savremeni ples „Stanica“. Pedagog u školi glume „Studio Centar“.  Bio je Lucifer u Goethe-ovom Faustu. Rozenkranc u Hamletu. Jastučko. Đepeto. Merlinka. Bio je i ko-autor svečanog otvaranja evropskog prvenstva u košarci 2005. godine u Beogradu. Mogli ste ga videti u „Srpskom Filmu“ i u filmu „Kad svane dan“. Čest gost u Malom pozorištu Duško Radović. Suprug balerine Isidore Stanišić. Jednostavno čovek za sve.

S obzirom na to da si rođen na Balkanu, i da imaš impresivan CV kao igrač i koreograf, kako je sve to krenulo u tvom slučaju?

Kao i sve ostale, prijatne i lepe stvari, kao najluđe žurke… Spontano, rekao bih čak slučajno. Još kao klinac počeo sam da se bavim glumom u studiju RTS-a, kod Mike Aleksića. Uz tadašnje kolege iz studija (Đorđe i Nikola Đuričko, Boris Milivojević, Rastko Janković, Bojana Maljević, Vasil Hadžimanov, Bojana Zečević…), i činjenicu da sam, praktično rođen u pozorištu „Boško Buha“, gde mi je otac radio kao glumac, scenska umetnost postaje jedini mogući način života za mene, život sam. Kada sam napunio 18 godina, napustio sam taj studio, otišao u vojsku, a, vrlo brzo, država me šalje u rat. To me, između ostalog, sprečava da upišem FDU. Ne želeći da gubim vreme do sledećeg prijemnog, rešio sam da upišem muzičku školu, odsek solo pevanje. Istovremeno sam se zaposlio u dnevnom listu „Glas javnosti“ kao novinar gradske rubrike. Jednog dana, pojave se neki organizatori predstave „Kosa“ da traže pevače. Izaberu mene… Na prvoj probi, nas pitaju umemo li da igramo. Ja kažem: „Naravno“, iako sam do tada „igrao“ samo po žurkama i to tek posle par piva. Uz pomoć Dejana Pajovića, čuvenog igrača i koreografa tog vremena, koji je „Kosu“ režirao i Anđelije Todorović, kasnije alfe i omege jedne od najbitnijih umetničkih trupa na našem prostoru „Ister teatra“, koja je radila koreografiju za predstavu, te uz ono nešto glumačkog iskustva koje sam pokupio u studiju glume, nekako se sa tim koreografijama izborih, tako da sam do premijere, već solidno igrao. Tu me spaze neke devojke, koje su se bavile modernim i džez baletom („Dankan“) i priđu mi sa pričom da ima njih desetak devojaka, koje pripremaju neku predstavicu, a da nemaju muškaraca, te da misle da bih ja mogao da im pomognem. Dve moje ljubavi se spojiše – devojke i scena, i ja, oduševljeno pristanem…

Krenuo si kao član Centra za umetničku igru Dankan, zatim si prešao kod Ljubiše Ristića u KPGT gde si ostvario veliki broj uloga. Usledili su JDP, Narodno Pozorište, Bitef, BDP…danas te možemo videti najčešće u Malom pozorištu Duško Radović. I glumac si i reditelj, i koreograf si i igrač… gde se osećaš najsigurnije?

Sve to je za mene isto. I gluma i režija i koreografija i igra, i sviranje i pevanje i vajarstvo i poezija i slikanje… Sve je to deo smisla, bez koga ja život ne vidim. Nije mi jasno kako ljudi bez ikakvog kontakta sa umetnošću uopšte opstaju. Zagovornik sam ideje da jedna grana umetnosti, bez druge nije potpuna. Osećam to kao jedno telo, jedan organizam, koji, tek sa svim svojim organima i udovima… može da maksimalno iskoristi svoja čula, probudi osećanja i ponudi dušu. Kad je reč o raznovrsnosti ustanova u kojima sam radio, to je splet srećnih u nesrećnim okolnostima. Jednostavno, nigde nisam mogao da dobijem stalni angažman iz, po meni nebulozne činjenice, da nisam imao papir koji bi, valjda trebalo da potvrdi da posedujem kvalitete, koji se traže. Nisam imao diplomu!? To što su svi, pa i profesori fakulteta, reditelji, koreografi, upravnici, kritičari…  publika, svojim pohvalama i činjenicom da su me iznova angažovali te iste kvalitete potvrđivali, za institucije, u ovoj zemlji, nije značilo ništa. Međutim, ko što napomenuh, to je donelo dosta toga dobrog. Nisam ostao zakopan u jednom pozorištu, sretao sam se sa najraznovrsnijim umetnicima, idejama, školama, tehnikama i to mi je donosilo, uvek, nova znanja i zadovoljstva. Najsigurnije se, dakle osećam, u umetnosti generalno.

Kako se rodila ideja za osnivanje servisa za savremenu igru „Stanica“ obzirom da si jedan od osnivača? Gde je „Stanica“ danas?

Možda nisam baš najbolji sagovornik na ovu temu, premda, iako sam jedan od osnivača, nikada se nisam osećao previše dobro kada je u pitanju građenje nekih institucija. Previše mi je tu petljanja sa raznim zakonskim kombinacijama, pisanja nekih statuta, borbe sa administracijom, previše stvari od kojih sam u umetnost i pobegao. Do toga, po meni, dolazi iz potrebe ljudi, koji su se bavili savremenom igrom da nađu mesto pod suncem, premda je bilo veoma teško, skoro nemoguće prodreti u institucije kulture, hermetički zatvorene u svoje klasične kalupe, toliko uplašene i nesnađene u postjugoslovenskom vremenu i društvenom uređenju. Jedini koji se prema tome drugačije postavio je Ljubiša Ristić, koji okuplja mlade igrače u KPGT-u, i, kako samo on to ume, nevidljivo, nečujno – bučno kreira i podučava, podstiče razvoj naših prvih, velikih koreografa savremene igre. Tu pre svega mislim na Isidoru Stanišić, Daliju Aćin, Bojanu Mladenović, a onda i sve nas koji smo uz njih, učili, rasli, snevali… Danas je „Stanica“ respektabilno udruženje, koje ima kontakte i saradnju širom sveta. I dalje zavisi od konkursa koje država i grad Beograd raspisuju. I dalje u Srbiji ne postoji scena koja bi ponudila prave uslove za rad i razvoj Savremene igre.  

Radio si koreografije, ali i igrao u skoro svim beogradskim pozorištima. Prvi ko-autorski projekat, ako se ne varam, bio je „Limeni Doboš“ u Narodnom pozorištu…

Ne varaš se. Prvi ko-autorski projekat i ujedno moje prvo ozbiljno iskustvo sa koreografijom, je upravo „Limeni doboš“. Ni manje ni više nego dvosatni „balet“ savremene igre, sa klasičnim ansamblom Narodnog pozorišta… Šta da ti kažem… Kao i kada su me prvi put pitali umem li da igram, rekao sam „Naravno“. Recimo da sam ja tu dopunjavao Isidoru Stanišić. Nisam ja, još imao dovoljno znanja da se nazovem koreografom, iako sam se, bezobrazno, tako nazivao. Za mene je to bila jedna ozbiljna škola, a imao sam najboljeg profesora – Isidoru. Ja sam, više tome pristupao rediteljski, iz mog glumačkog bića, samo što sam reči pretvarao u mizanscene, a mizanscene u neke pokrete. U neki podtekst. Isidora je tu predstavu nosila tako jako, tako duboko, tako origanalno, da je meni bilo lako da se na to nadovezujem. Ono što sam ja toj predstavi ponudio, je najviše u onim njenim segmentima gde do izražaja dolaze akrobatika, rizik i gluma.

Jedan od veoma ambicioznih projekata bilo je postavljanje Goethe-ovog i prvog i drugog „Fausta“ na Veliku scenu Narodnog pozorišta u Beogradu što je bio prvi pokušaj da se igraju oba dela kod nas. Kakve te uspomene vezuju za taj period?

To je period u kome Isidora i ja provodimo, mogao bih reći, zlatne momente u Narodnom pozorištu. Učestvujemo u mnogim njihovim projektima, i dramskim i plesnim. Gospođa Mira Erceg, preinteligentna rediteljka, dolazi iz Nemačke, gde inače živi i radi i uprava pozorišta predloži Isidoru i mene da budemo autori koreografije i scenskog pokreta. Koliko znam, nije u startu bio plan da se postave oba dela. Mira je dugo pripremala drugi deo Fausta, koji kod nas nikada nije bio izveden. Međutim, pozorište joj je iznelo zahtev da postavi i prvi deo, kako bi publika imala uvid u celo delo. Mira, iako nije razmišljala o prvom delu, na to pristaje i tako počinje dvogodišnje proputovanje po Geteovim mislima. Isidora i ja, Miri postajemo desna ruka u ovom naporu, tako da smo pored koreografije, učestvovali i u stvaranju projekta i kao neka vrsta asistenta reditelja u radu sa glumcima. Mogu, neskromno, reći da je to bila mala škola scenskog pokreta za mlade glumce Narodnog pozorišta koji su igrali u predstavi. Mogao bih to reći i za starije, iskusnije glumce, ali neću.  Ja sam, pored ovoga dobio i glumačke, sasvim dobre i ozbiljne zadatke u oba dela.

Iz svoje dosadašnje koreografske i plesne karijere šta će Ti ostati od projekata, koji se više ne igraju, u najlepšem sećanju i koji bi od tih projekata voleo da postaviš opet ako bi se ukazala prilika?

Pored gorepomenutog „Limenog doboša“, koji smo ugasili, jer su uslovi za njegovo izvođenje postali neprihvatljivi, vratio bih i predstavu „Lift“ koju smo, Isidora i ja, napravili i izvodili u „Bitef teatru“. Rado bih, ponovo, zaigrao i  „Organizaciju rada“ ( Isidora Stanišić KPGT, kasnije Bitef), „Blanko“ (Bojana Mladenović, Dušan Murić KPGT, kasnije Bitef)… Kad malo bolje razmislim voleo bih sve ispočetka.

U sezoni 2013/2014 imali smo prilike da te gledamo u potresnom i kontraverznom komadu biografskoj priči o beogradskom najpoznatijem travestitu Vjeranu Miladinoviću Merlinki. Radio si i scenski pokret i igrao u predstavi. Da li je trebalo hrabrosti upustiti se u tako nešto? Kako publika reaguje?

Oko te predstave se napravila, potpuno, nepotrebna halabuka. Sama činjenica da se radi predstava o transseksualnoj osobi, dovela je do gomile primitivnih napada na sve nas. Dovela je do toga da po 500, oklopljenih policajaca, opkoljava pozorišta u kojima se predstava igra. Da, pre svake predstave, policijski psi njuškaju po sceni, i garderobama, da neko nije podmetnuo eksploziv, da me uoči premijere u Lazarevcu, policija prati dva dana, da me neko ne bi napao… Suludo. A sve pod predpostavkom da mi promovišemo pederastiju u Srbiji!? Predstava je, izuzetno, tragična storija o jednom čoveku, izgubljenom u životu. Čoveku, koji se, odbačen od rođenja, bori da pronađe ljubav. Tragičan, na razne načine, tragično i završava – ubijaju ga. Predstava je, isključivo, vapaj usamljenog čoveka za ljubavlju. Najveća hrabrost mi je potrebna da se prihvatim, iznova, tako ekstremno, teških emocija koje predstava, takva kakva je nosi. Posle 45 minuta, koliko traje, ja sam potpuno emotivno i fizički polomljen čovek, kome treba i po par sati da se smiri. Publika, gde god smo je izvodili, reaguje isto; uplakani, ustaju i, oduševljeno, pozdravljaju komad.

Kao reditelj postavio si u Buhi interaktivnu predstavu „Stranac“, ali i u Malom pozorištu Duško Radović „Tri Sestre Gledaju Čehova“…

Iako sam, još, od početka bavljenja pozorištem želeo da režiram, nekako nisam, nikad skupio dovoljno hrabrosti da se u tako nešto upustim. Valjda sam podlegao pod uticaj priča o neophodnosti studiranja režije. Sa „Ister teatrom“ sam radio na predstavi „Tri sestre, okolo – naokolo Čehova“ i na nekoj probi, u šali rekao da bih ja to mogao bolje da izrežiram. Kad, ne lezi vraže, to ispade izazov. Isterovci, reše da mi daju priliku, konkurišemo za lovu i dobijemo… E sad je trebalo, šalu pretvoriti u stvarnost…

Razmišljajući o tome, šta ja zapravo želim da u pozorištu doživim, kao gledalac, došao sam do zaključka da mi nedostaje bliža komunikacija sa predstavom. Sedenje na dvadeset metara od mesta dešavanja radnje mi nikada nije do kraja donosilo zadovoljstvo. Uvek je postojala neka distanca. Rešio sam da gledaoca uvučem direktno u predstavu, da ga postavim kao direktnog partnera, glumcima na sceni. Predstave su tako, iako uvek isplanirane, fiksirane, svaki put imale nove nijanse. Glumci su, bili prinuđeni da reaguju na gledaoca na jedan potpuno drugačiji, direktniji način. Istovremeno i publika je postala uvučenija u sama dešavanja. Od njihove direktne akcije, zavisila je reakcija likova iz drame, i na neki način i logika celog komada. Dobili smo odlične kritike i reakcije za obe predstave. Planiram i nešto novo po istom principu, ali o tom po tom. Treba navatati lovu.

U braku si sa balerinom Isidorom Stanišić sa kojom imaš i sina. Sarađivali ste u prošlosti dosta. Koliko ste podrška i objektivna kritika jedno drugom? Da li dajete savete jedno drugom na poslovnom planu?

(…Čarni Đerić kao odgovor na ova pitanja prilaže fotografiju njega i supruge koja u potpunosti daje odgovor… )

390 876

Da li te je trenutak kada si postao otac podstakao da radiš više na komadima za decu?

Pa i jeste i nije. Više imam potrebu da dečije komade prenosim odraslima, ne bi li ih podsetio na osnovne ljudske vrednosti koje su poštovali kad su bili deca. Jedna od stvari koja me u tome koči je i to što, za razliku od pozorišta za odrasle, u kome mi ne treba mnogo novca da kreiram, za dečije pozorište, kako ga ja vidim, treba kreirati svet iz mašte, bajkoviti svet, onaj u kome oni žive, a za to treba više novca. Probao sam da nađem novac za jednu predstavu, ali mi nije uspelo. S druge strane, radeći u studiju glume „Centar“ sa decom i mladima, kreiram predstave za njihov uzrast.

Danas si i pedagog u školi glume „Studio Centar“, koji je široj javnosti postao poznat po komadu „Mi Deca sa Stanice Zoo“. Kakav je tvoj pogled na današnje devojčice i dečake i detinjstvo?

Današnji klinci su ko i svagdašnji klinci. Oni su klinci i ne mogu sami da dokuče mnoge stvari. Problem je nas, današnjih roditelja, koji tim dečacima i devojčicama, u zamenu za detinjstvo nudimo kompjuterske igrice. Što ih sklanjamo od mašte. Što kulturu zamenjujemo rijaliti šouovima, umetnost nakaradnim pevačicama, duhovnost novcem… Jedan veliki deo roditelja misli da je dovoljno poslati dete u studio glume, na aikido ili časove jezika… Drugi ljudi im gaje decu. Neretko nam se deca u studiju poveravaju i traže od nas savete, koje bi morali roditelji da im daju. Oni više ne umeju da razgovaraju sa svojom decom…

Glasaj: 12345 4,88
Komentari (0)
Oglasi licne prirode

New GayEcho

Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet