PEDRO ALMODOVAR

Štampaj
04. 02. 2006.

gej.rs

 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

Ljubav i seks naglavačke... 
 

Pedro AlmodovarAutor trinaest kultnih filmova od kojih se poslednji ”Sve o mojoj majci” prikazivao i u našim bioskopima, koji svojim hrabrim pristupom erotici i odnosima među polovima sablažnjava publiku i kritiku, privatno je stidljiv, ali ne skriva svoje homoseksualne sklonosti.
Žene su mu trajno nadahnuće, a ništa u ljudskim odnosima nije mu strano: lezbejke, transvestiti i homoseksualci, pa i vrlo otvorene scene nasilja- za Almodovara nikad nisu bili tabu teme.
”Nadam se da jednog dana neću biti samo pomodni reditelj nego pravi klasik- izjavio je svojevremeno španski reditelj Pedro Almodovar. Sudeći po mišljenju kritičara njegov poslednji film “Sve o mojoj majci” je njegov najzreliji film, i čini se kako je na najboljem putu da njegova dela stvarno postanu nezaobilazan deo filmske klasike.
Reditelj, scenarista, kompozitor i glumac, Pedro Almodovar, najslavniji je španski reditelj posle Luisa Bunuela i Carlosa Saure. Enfant terrible evropskog filma, deklarisani neprijatelj malograđanskog ukusa i vaspitanja, te žestok protivnik svega što obični smrtnici smatraju pristojnim i lepim, često je sablažnjavao konzervativnu filmsku publiku, ali su filmski kritičari već od 1989. u njemu prepoznali genijalnog reditelja obasipajući ga mnogim nagradama. Na kraju mu niko ne može odreći vrlo osećajan i originalni scenaristički pristup temama o savremenom čoveku u otkrivanju njegovih racionalnih i podsvesnih postupaka. Homoseksualnost, biseksualnost, transeksualnost, uticaj religije, krv i patos sve su to sastojci Almodovarovih remek-dela kojima već dvadesetak godina izaziva oduševljenje ali katkad i ogorčene reakcije.
Almodovar je već 1984. postao jedan od najpopularnijih reditelja u Španiji, postigavši status u doba kad su španski filmovi u njegovoj domovini bili neznatno zastupljeni na domaćem tržištu. Njegova pojava, nakon dramatičnih promena posle Frankove smrti 1975. označila je početak novog talasa u španskom filmu. U dvadesetak godina snimio je 13 filmova među kojima se ističu “Lavirint strasti”, “Mračne navike”, Matador”, “Zakon požude”, zatim “Žena na ivici nervnog sloma”, koji je 1989. godine nominovan za Oskara kao najbolji strani film. Tu su i filmovi “Veži me”, ”Visoke potpetice” i “Kika”.

Odbacivanje mračne prošlosti

Prema mišljenju mnogih kritičara, njegov do sada najzreliji film “Sve o mojoj majci”  29. januara 2001. osvojio je najznačajniju špansku nagradu Goya, a nekoliko dana pre toga Zlatni globus, kojim je nagrađen kao reditelj najboljeg stranog filma. Govoreći o najnovijem filmu, Almadovar je izjavio: ”Volim da predstavim majku kao junakinju. U mojim filmovima lik majke vrlo je složen. Od “Lavirinta strasti” i “Visokih potpetica” do “Žena na ivici nervnog sloma”, majka je neka vrsta enigme kojom želim da podsetim publiku na posmatranje. U španskoj književnosti i pozorišnoj tradiciji majka se često pojavljuje kao frustrirana žena nepoštovana od muža, izneverena u svom najintimnijem ponosu, pa se stoga prema detetu često ponaša okrutno i egoistično.”
Almodovar je predstavnik nove generacije Španaca koji odbacuje mračnu političku prošlost kako bi oslobođena krenula u potragu za uživanjima. Stoga je u njegovim filmovima mnogo homoseksualnih, biseksualnih i transseksualnih likova uronjenih u špansku subkulturu, posle Franka. 

”Nikad ne govorim o Franku”, kaže, “ moje se priče događaju kao da za one koji su danas u godinama od 15 do 20 godina nikad nije ni postojao. Sve bitne pojave i važne odluke u njihovom životu, njihove traume i slabosti prošlosti nisu ni u kakvoj vezi sa diktaturom.” Almodovarov postmodernistički stil odražava duh tih mladih ljudi.
Rođen je 24. septembra 1951. u gradiću Calzada de Calatrava, u siromašnoj pokrajini La Mancha. Kad mu je bilo 8 godina, porodica se preselila u Extremaduru, gde je kod sveštenika pohađao osnovnu i srednju školu i maturirao. Zbog strogog verskog vaspitanja u katoličkom samostanu, gde su sveštenici maltretirali, postao je ateist. Kad je kao dete sakupljao fotografije holivudskih zvezda iz čokoladnih kutija, sveštenici su mu govorili da su filmske lepotice sotonske grešnice. Te godine provedene u katoličkoj školi toliko su mu se zamerile da je jednom prilikom izjavio kako bi o tome mogao snimiti film strave i užasa.

Bujna mašta

U ranom detinjstvu se isticao bujnom maštom: ”Još dok sam bio vrlo mali, već sam bio pripovedač, voleo sam da pričam priče koje su već svi znali, ali na meni svojevrstan način. Kad bih sa svojim sestrama išao u bioskop, na povratku bih im ispričao ceo film. Njima se više sviđala moja verzija nego ona koju su pre toga videle.
O svom ocu koji je umro pre 20 godina, Almodovar je rekao: ”Prema meni se odnosio kao prema vanzemaljcu. Ništa nije shvatao o meni: ni moje oblačenje, ni govor, ni moju karijeru. Naravno da me je voleo i ja sam prema njemu gajio ista osećanja, ali on bi pogledao moju majku i rekao: ”Na koga u našoj porodici ovaj podseća?“ Nas dvojica bili smo dva različita i vrlo udaljena sveta.“ Roditelji su hteli da ostane na selu i zaposli se u lokalnoj banci, ali ih je on uveravao kako nije u njegovoj prirodi da bude elegantan. Napokon su shvatili da ne mogu uticati na njegov život. U šesnaestoj godini sam i bez prebijene pezete, otišao sam u Madrid.” Već tada je pouzdano znao šta želi: da studira filmsku umetnost i režira filmove. Kako je baš u to vreme Franko zatvorio Akademiju filmskih umetnosti, Pedro nije mogao da nauči osnove filmske režije i odlučio je da upozna život. Uprkos diktatorskom režimu, Madrid je za mladog provincijalca pred kraj šezdesetih godina bio prestonica kulture i slobode. 

“Oduvek sam želeo da opišem Madrid kao jedinstveni grad na svetu; on je svojevrsna laboratorija u razvoju slobode, grad u kome se sve može dogoditi. Madrid sanjiv i istovremeno uzbudljiv. Za mene je Madrid izvor hiljadu priča.”
U Madrid je došao 1968. u doba poznatih revoluconarnih studenskih previranja u Evropi. Da bi nekako preživeo, prvo je prodavao razne predmete na buvljaku El Rastro, a potom obavljao razne poslove koji su mu se nudili.
Tek kada je dobio stalno mesto činovnika u Nacionalnoj telefonskoj kompaniji, gde je ostao 12 godina, kupio je kameru super 8. Bile su to godine njegovog pravog životnog vaspitanja. Radeći u telefonskoj kompaniji aktivno je učestvovao u umetničkom undergroundu. Glumio je u avangardnoj pozorišnoj trupi Los Goliardos, pisao stripove, članke i priče za underground listove, objavljivao porodične memoare fiktivne međunarodne porno zvezde pod pseudonimom Patti Diphusa. Neko se vreme zabavljao čitajući ljubavnu poštu koja ga je nadahnula za pisanje. Neke žene, nezadovoljne životom u nesretnim brakovima, tražile su rešenje za mršavljenje, druge bi skrivale neveru s barmenom, a treće otkrivale svoju potajnu homoseksualnost. Takvi su likovi toliko podstakli njegovu znatiželju da je istraživao njihov privatni život i u svoje filmove preneo njihove pozive u pomoć.

Nova seksualna pravila

U Madridu je uspostavio vezu sa društvenom klasom koju u drugim okolnostima ne bi tako dobro upoznao:špansku građansku porodicu srednje klase u početku razvoja potrošačkog društva. Njihove drame i nevolje postaće zlatni rudnik budućem pripovedaču. Uvek je pisao i priključio se nezavisnoj pozorišnoj družini Los Goliardos i od 1974 do 1978. snimao kratkometražne filmove na super osmici i njima skandalizovao Crkvu, državu i kršio seksualna pravila ponašanja. Premijere tih raznih filmova održavale su se u krugovima sve razvijenije subkulture. Učestvujući na festivalima amaterskih filmova i u madridskoj kinoteci, Almodovar je izgradio reputaciju reditelja čiji filmovi izazivaju žestoke reakcije, ali privlače sve brojniju publiku.
U pozorišnoj trupi Los Goliardos upoznaće 1978. svoju muzu, glumicu Carmen Mauri. Tada je Carmen Mauri, koja je diplomirala francuski i povremeno sinhronizovala filmove, već bila zabavljačica u kabareu i prevodilac.
Upoznali su se kad su izabrani da zajedno glume u drami “Prljave ruke” Žan-Pol Sartra. Njihova dugogodišnja plodna saradnja rezultiraće 1980. njihovim prvim dugometražnim filmom” Pepi, Luci, Bom i druge devojke” koji je snimio superosmicom, a posle presnimio na 35-milimetarski film. Nakon desetogodišnje represije fašističkog režima, to je delo bilo u saglasnosti s demokratskim promenama u Španiji. Eksplicitne scene seksa u njegovim filmovima skandalizovale su publiku, a uživanje droge, preljuba, seksualne perverzije i mnoge nastranosti bili su uobičajeni postupci njegovih likova. Svakog je ipak šokirao scenom najdužeg silovanja u filmu “Kika”, uz snimanje filmova, objavljivao je društvene kritike u undergraund časopisima, pisao novele od kojih su neke objavljene. Bio je član pankersko- rokerske grupe “Almodovar i McNamara” i s glumcem Fani McNamarom snimio nekoliko ploča. U isto vreme kad je 1982 snimio “Lavirint strasti” nastupao je na sceni odeven u kratki kožni kaput i mrežaste čarape, u cipelama s debelim platformama.

Almodovarove devojke

Pedro i njegov brat, inače hemičar Agustin Almodovar 1986. osnovali su sopstvenu kompaniju El Deseo, što znaci Želja. Iako vode sasvim drugačije živote- Agustin je oženjen i otac porodice- Pedro kaže kako ga samo brat razume, jer se seća svih događaja koji su obeležili njihovo detinjstvo. Agustin je dosad u deset Pedrovih filmova igrao sporedne uloge. Pedrove omiljene glumice i dugogodišnje saradnice raznih profila i godina kojima je poverio tumačenje kompleksnih ženskih likova, prozvane su Almodovarove devojke. Carmen Maura, Marisa Paredes, Victoria Abril, Chus Lampreave, Rossy de Palma i u novije vreme Penelope Cruz, baš zahvaljujući nastupima u njegovim filmovima, proslavile su se i dobile angažmane kod drugih reditelja. Slavi Antonija Banderasa takođe je pridonelo igranje u nekoliko Almodovarinih fimova. 

Odakle potiče Almodovarovo iznenađujuće poznavanje ženske psihologije i senzualnosti? ”Žene treba posmatrati i slušati” odgovara Almodovar. “Ta moja znatiželja potiče još iz detinjstva. Sećam se svoje bake i majke koje su zahvaljujući svom daru igranja komedije, kadkad uspele da ublaže životne teškoće. Pretvarale su se, na primer, kako bi rešile probleme sentimentalnog života mojih sestara ili tetaka. Ženski razgovori oduvek su me fascinirali.
Još dok sam bio dečak i video grupu žena kako brbljaju na uglu ulice u La Manchi, bio sam uzbuđen njihovim dijalogom. Za mene je razgovor tri ili četiri žene izvor fikcije i života. Shvatio sam da u njihovom ćaskanju ima priča koje je vredno ispričati i zato bi se, iako u strahu da ću dobiti šamar, približio i prisluškivao ih. Uživao sam i zabavljao se, a i danas kad spazim grupu žena, živo me zanima o čemu razgovaraju. Proučavao sam ih prvo u mojoj porodici i komšiluku, a posle i u Madridu. Oduvek sam pokušavao da proniknem u njihovu psihu i verovatno su zato omiljena tema u mojim filmovima. Smatram da su zabavnije, demonstriraju prirodnu sposobnost glume pa čak i bez pozornice. Imaju više tajni, sposobnije su da iznenade i bestidnije su: svojim prijateljicama čak pričaju i ono što u krevetu rade sa svojim muževima. Za razliku od muškaraca, žene reaguju na mnogo spektakularniji, filmski način. Čini se da su muškarci sastavljeni od manje delova nego žene”.
Almodovar se u svojim filmovima samo povremeno bavi muškarcima, ali ga uglavnom zanimaju oni koji se tek razvijaju u zrele osobe. Nerado se bavi temama tridesetogodišnjim muškarcima koji imaju probleme u odnosima sa ženama. On naprosto obožava svoje glumice.
“Prema njima imam poseban senzualan odnos: diram ih i često grlim i ljubim. Moja su snimanja, uostalom na glasu kao mesta na kojima se često vodi ljubav. Ja o tome ništa ne znam, kao prevareni muž.” 

Victoria Abril je u jednom intervjuu ispričala kako su posle završenog snimanja ” Visokih potpetica” glumci i tehničko osoblje bili u takvom stanju iscrpljenosti i depresije da su posle završetka posla morali da iznajme kucu koju su prozvali “bolnica” gde je cela ekipa stanovala nekoliko nedelja da bi se izlečila od zahtevnog Pedra.
“Moja majka Francisca Caballero predstavlja najbolje kvalitete koje pokušavam da pronađem i u svim mojim ženskim likovima: volim njihovu autonomiju, samostalnost i snagu. Od nje sam nasledio hrabrost, smisao za humor i odlučnost.” 

Rediteljeva majka nastupila je u nekoliko njegovih filmova i uvek ga je pitala koliki će joj biti honorar. Za nju je bio važan samo novac i nije je bilo briga koliki je trud i energiju on uložio u svoje delo. Kad je trebalo da dođe na snimanje “Kike”, vozač je otišao po nju u selo gde je leti živela. Na snimanju prema članovima ekipe se odnosila kao prema svojim komšijama u selu. Govorila im je kako moraju da brinu za Pedra i paze da redovno jede. No, njegove filmove nikad nije gledala, ali je bila ponosna da je sa njima postigao uspeh. Njena smrt septembra 1999., u 83. godini, duboko je potresla Pedra.
Almodovarov privatni život je nepoznat, a on sam ne voli o njemu da govori. “ Kad pišem, ne stidim se, ali u životu se ponašam sasvim drugačije, lična osećanja nikad ne pokazujem. Pišući scenarije uživljavam se u osećaje svojih likova. Možda je komično, ali istinito, neke sam scene pisao sa suzama u očima i grčevima u želucu. No na sreću, kad pišem, nema nikoga u mojoj blizini. Neke stvari, koje vam u mojim filmovima mogu delovati vrlo neuobičajeno, često su preuzete iz stvarnosti, što relativira pojmove “normalnosti”. Njegova homoseksualnost nikad nije bila tajna, ali glasine da se oženio sa Bibi Andersen, transseksualnom glumicom, koja je nastupala u mnogim njegovim filmovima, morao je da opovrgne na radiju. Kako njegovi filmovi obiluju likovima transvestita, brkatih lezbejki i drogiranih kaluđerica, jedna ga je novinarka opisala kao reditelja homoseksualaca. Tada je gnevno odgovorio:” Ja sam apsolutno muški reditelj, a filmovi nemaju seksualnosti.”

Jarke boje

Almodovar voli jake boje i ta ljubav prema živim bojama posledica je njegovog porekla. La Mancha njegov zavičaj, neplodan je kraj, u kojem nema ničega osim kamenja. “Krajolik je užasno siromašan. Moja majka je od svoje treće godine, kad joj je otac umro, pa sve dok nije zatrudnela, nosila crnu odeću. Stoga je moja sklonost jarkim bojama sasvim razumljiva prirodna sklonost koju sam od nje nasledio. Ostatak života, sasvim nesvesno, proveo sam čineći upravo suprotno od svega onoga što sam video u detinjstvu.” 

Tako, na primer, u “Visokim potpeticama” junakinja ne može da zaspi pre nego što čuje buku potpetica svoje majke u hodniku. Sasvim suprotno od Pedrovog iskustva u detinjstvu :”Moja majka nam je,“ kaže Almodovar “, govorila kako može da zaspi tek kad bi čula naše korake pred svojom sobom, znajući da smo svi kod kuće na sigurnom”.
Kao uvereni antikonformist, u krugu evropskih koprodukcija Almodovar ostaje slobodan strelac. Iako ga već duže vreme opsedaju holivudski producenti nudeći mu razne projekte, do sad ništa nije uticalo na njegovu rediteljsku nezavisnost. Pedro Almodovar nikad nije snimio nijedan film izvan Španije, pa gotovo ni izvan Madrida. Jedino je “Sve o mojoj majci”snimljen u Barceloni, kao je poslednji, “Paper Boy”, po romanu Petea Dextera, koji je nedavno snimljen na Floridi.
Taj genijalni Španac, bogate i velike mašte, kontrolisanom smelošću dozira drskost i emociju i stvara jedinstvena filmska dela. Posle 13 filmova začuđujućom senzibilnošću, pod prividom neiscrpne energije i dalje sanja nemoguće, potresne ali nikad smešne priče. Almodovarova ljubav prema filmu, njegov život i posao intimno se prepliću i u tom anagramu neodvojivo treba tražiti istinu o najpoznatijem španskom reditelju. Film je postao neodvojivi deo njegove ličnosti.
Glasaj: 12345 4,2
Komentari (0)
Oglasi licne prirode
Čitajte novi broj Magazina za promociju čitanja "Bookvar"
 

 


LGBT biblioteka
Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet