Vilijam Barouz

Štampaj
17. 06. 2012. | Optimist
Tagovi: SAD književnost Optimist 

gej.rs

 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

Vilijam Barouz

„U SAD moraš da budeš ili devijantan, ili da umreš od dosade“  

Otpadnik, autsajder, vuk-samotnjak, samoizgnanik samo su neke od osobina koje se vezuju za Vilijama Barouza. On je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog burnog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka mogao da zamisli, a kamo li ostvari. „Ja ratujem sam,“ često je govorio pisac koji se čitavog života osećao kao zatočenik na pogrešnoj planeti.

Vilijam Barouz rođen je 5. februara 1914. godine u St. Luisu u Misuriju, u relativno imućnoj porodici. U četvrtoj godini, seksualno ga je zlostavljao dečko njegove dadilje. Upravo je dadilja uticala na njega i pričama poput one da opijum daje slatke snove, što je iskusio u 13. godini života, kada je dobio injekciju morfina zbog opekotine na usni.

Barouz je bio poslat u nekoliko privatnih škola, te je na Harvardu upisao odsek za umetnost, 1936. godine. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da diplomira - na Harvardu 1938, na Bečkom Univerzitetu, 1939, na Mexico City Collegu 1940-1950, te nakon kratkog izleta u vojsku, živeo je od stalnog prihoda njegovih roditelja. Pokušao je da zarađuje pišući reklame u Njujorku u ranim četrdesetim godinama prošlog veka, a zatim se okušao i kao barmen, istrebljivač gamadi i privatni detektiv. S obzirom na to da je finansijski bio dobro obezbeđen zahvaljujući fondu svojih roditelja, Barouz je počeo da eksperimentiše sa drogom i bavio se sitnim kriminalom u Njujorku.

Godinu dana posle sticanja diplome iz oblasti američke književnosti na prestižnom Harvardu ženi se 1937. godine Ilzom Hercfeld Klaper, koju je upoznao prilikom putovanja u Dubrovnik. Barouz, tada već otvoreni homoseksualac, oženio se da bi Ilze, Jevrejka poreklom iz Nemačke, dobila papire i pobegla pred nacistima u Ameriku. Razveli su se 1946. godine. U to vreme upoznaje i Džoan Volmer i ženi se po drugi put, prvi put osećajući stvarnu bliskost sa ženom. Volmerova ga uvodi u drogiranje benzedrinom i dobijaju sina Vilijama Stjuarda Barouza juniora. Ovaj brak završen je tragično – usmrtio je suprugu Džoan Volmer jednim hicem iz pištolja, navodno posle izvođenja komada „Viljem Tel”. Pisac je oslobođen optužbi pod izgovorom da je reč o ubistvu iz nehata.

Barouz nikada nije razmišljao o profesionalnom pisanju, ali na nagovor Alena Ginzberga počinje da piše o svojim narkomanskim iskustvima, koji će biti objavljeni u romanu „Džanki” 1953. godine. Alena Ginzberga i Vilijama Barouza će posle toga vezivati četrdesetogodišnje prijateljstvo koje se prekinulo 5. aprila 1997. Ginzbergovom smrću. Barouz ga je nadživeo svega četiri meseca, a njegovi savremenici i malobrojni preživeli iz bit generacije tvrde kako je „namerno otišao kod Ginzberga da sa njim završi započet razgovor“. Ovaj čudan kratkotrajni ljubavni par dokaz je teze da se suprotnosti privlače - dok je Ginzberg bio veliki humanista, zagovornik političkih i seksualnih sloboda, idealista i čovekoljubac, Barouz je nasuprot tome bio mizantrop. Mada je ljubavna afera između njih trajala samo godinu dana (1953), ali su Ginzberg i Borouz do kraja života ostali prijatelji, Godine 1958. boravili su zajedno u Parizu gde se upoznaju i sprijateljuju sa nadrealistima – Dišanom, Manom Rejom, Pereom, Carom i Selinom. Iste godine ozvaničen je termin „bitnik“. Snimali su svoje razgovore putem magnetofona ili video-kamere a mnoge od tih „bitničkih“ rasprava mogle su se po prvi put čuti i videti u okviru komemorativne izložbe u Lorensu, u Kanzasu, upriličene povodom desetogodišnjice smrti Vilijama Barouza.

U svojim prvim romanima Barouz obrađuje teme zavisnosti i homoseksualnosti, koje će dominirati i ostatkom njegovog opusa. U više knjiga eksperimentisao je sa „kat-ap" tehnikama, pozajmljujući ideje i tekstove iz svih segmenata popularne kulture (filma, stripa, kaubojskih i naučnofantastičnih romana), stvarajući tako upečatljiv tekstualnu mešavinu. 

„Džanki" je Barouzov prvi roman, pretežno autobiografsko svedočanstvo o začaranom krugu zavisnosti, lečenja i povratku drogi, koje se i dan-danas smatra najodvažnijim i najnepristrasnijim svedočanstvom te vrste. Ova knjiga postala je kultni klasik i uticala je na generacije pisaca svojim sirovim tonom koji se nikome ne izvinjava. Knjiga obrađuje skoro sve aspekte života zavisnika, od nabavljanja do korišćenja droge, izbegavanja policije, krize, boravka u zatvoru zbog posedovanja, lečenja i raznih situacija u koje je narkoman spreman da se upusti kako bi došao do droge (dilovanje, prostitucija...). Kroz opise kvartova u kojima se diluje u Njujorku, Nju Orleansu i Meksiko Sitiju i likova sa kojima se susreće, većinom propalica, sitnih kriminalaca i narkomana, Barouz ispisuje prvoklasni terenski izveštaj o narkomanskom podzemlju u posleratnoj Americi. Barouz je možda poslednji homoseksualni pisac kod koga biste mogli očekivati da pronađete bilo kakvu korisnu, pozitivnu ili afirmativnu storiju vezanu za mušku homoseksualnost. Osećao je snažnu odbojnost prema većini homoseksualaca. U Džankiju on piše: „U francuskoj četvrti postoji nekoliko pederskih barova koji su toliko puni da svake noći pešovani ispadaju na ulicu. Prostorija puna pešovana me užasava. Oni skakuću unaokolo nalik na lutke na nevidljivim žicama, podstaknuti da čine jednu gnusnu stvar koja je negacija svega živog i prirodnog. Živo ljudsko biće napustilo je odavno njihova tela. Ali nešto se u njih i uselilo kada ih je njihov prvobitni stanar napustio. Pederi su lutke trbuhozboraca koje su se uselile i preuzele kontrolu nad trbuhozborcem. Ta lutka sedi u pederskom baru grleći svoje pivo, nekontrolisano brbljajući iza svog ukočenog lica“.

Uprkos žaoci kritike i homofobičnosti ovog ranog odlomka, Barouz u praktično svim svojim romanima razmatra, opisuje i istražuje mušku homoseksualnost. U mnogim njegovim delima, homoseksualni mladić predstavljen je kao subverzivan, žestok, izražene seksualnosti, čvrst.

Od 1954. do 1957. godine vreme mahom provodi u gradu Tangeru u Maroku, koji će poslužiti kao uzor za „Interzonu” u romanu „Goli ručak”, a naslov čuvenog romana predlaže Džek Keruak. 

„Goli ručak” je objavljen 1959. godine u Parizu. Posle toga nastupa najplodniji period u Barouzovom stvaralaštvu. Njegov najpoznatiji roman posle niza suđenja zbog opscenosti, biva objavljen u SAD tek 1966. Tada već slavan, Barouz putuje u London i Njujork, gde drži predavanja iz kreativnog pisanja.

Posle dužeg perioda apstinencije, od 1978. godine ponovo počinje da koristi heroin. Na Njujorškom univerzitetu održava se četvorodnevni skup koji okuplja poštovaoce Barouzovog dela, među kojima su Džon Kejdž, Peti Smit i Frenk Zapa. Barouzova slava tokom sledećih godina munjevito raste, postaje član Američke akademije za likovne umetnosti i književnost, čita odlomke iz svojih knjiga na turnejama u Londonu i Parizu i stiče status pop-ikone i „kuma bitnika i pankera”.

Obožavali su ga Bob Dilan i Peti Smit, Kurt Kobejn je s njim 1992. snimio longplejku „Zvali su ga sveštenik“. Kobejn koji je bio Borouzov veliki fan želeo ga je za ulogu osobe razapete na krst u Nirvaninom video-spotu „Heart shaped box“, ali do te saradnje ipak nije došlo. Legendarni režiser Gas Van Sant mu je dao malu, ali zapaženu ulogu propalog sveštenika ovisnog o heroinu u filmu „Drugstore cowboy“. Dve godine kasnije, Van Sant će čak upotrebiti Barouzovu cut up tehniku za film „Moj privatni Ajdaho“, kultnu inscenaciju Šekspirovog Henrija IV sa čijom originalnom pričom radnja filma ima tek ovlašnih dodira. Barouz je jedan je od prvih zagovornika homoseksualnih sloboda u svojoj zemlji, pisac košmarnih vizija (neretko pod dejstvom droga) i britkih opaski na račun američkog pravnog sistema. Pre njega, niko se nije usuđivao da stvari nazove svojim pravim imenom ili da javno prizna svoje skrivene porive i mane. Iznosi niz briljantnih opservacija o Americi: „Samo je Amerika mogla da nametne takvu jednu perverziju da su dobri dosadni, a da su zli šarmantni. Zlo je dosadno, glamurozno je otprilike koliko i kancer“ – pisao je Barouz.

Njegov uticaj proširio se u razne sfere umetnosti, od pisaca kao što su Čarls Bukovski, Žan Žene i Norman Majler, do muzičara Rodžera Votersa, Jana Kertisa, Lua Rida, Toma Vejtsa i Kurta Kobejna.
Po romanu „Goli ručak” snimljen je i istoimeni film u režiji Dejvida Kronenberga 1991. godine.

Umro je 2. avgusta 1997. Godine od posledica srčanog udara.

barouz

Vilijam Barouz: Džanki

Naučio sam jednačinu doupa: doup nije, kao alkohol ili trava, sredstvo za dostizanje većeg zadovoljstva u životu. Doup nije zabava. To je način života.
Izdavač: RENDE

Vilijam Barouz: Queer

Queer je bolno iskrena priča o romantičnim opsednutostima i umetničkim opsesijama koje je u notornoj Meksiko Siti epizodi svoga života istražio veliki hipster Bit generacije Vilijam Sivord Barouz.
Izdavač: RENDE

Vilijam Barouz: Gradovi crvene noći

U jednoj od ranih verzija sa podnaslovom “Knjiga za dečake”, predstavlja gotovo savršen destilat autorovih starih i novih opsesija u periodu koji je obeležen njegovim povratkom heroinu i konačnim preseljenjem u Kanzas.
Izdavač: Fabrika knjiga

Vilijam Barouz: Mesto mrtvih puteva

Posle detektivske i piratske priče, koje su činile okosnicu prvog dela trilogije (“Gradovi crvene noći”), Barouz se u “Mestu mrtvih puteva” okreće istoriji Divljeg zapada i literarnim uzorima iz rane mladosti.
Izdavač: Fabrika knjiga

Glasaj: 12345 5
Komentari (1)
  • Kun | utorak, 19. jun 2012. 09:20
    Broj preporuka: -3
    "Oni skakuću unaokolo nalik na lutke na nevidljivim žicama, podstaknuti da čine jednu gnusnu stvar koja je negacija svega živog i prirodnog. Živo ljudsko biće napustilo je odavno njihova tela. Ali nešto se u njih i uselilo kada ih je njihov prvobitni stanar napustio."
    ...ako ovo nije potpuni dokaz da imamo posla sa Nečastivim, onda ne znam šta jeste.

    Ovaj dotični gospodin je ono što bi Ajn Rand nazvala "moocher". On je čitavog života živeo na grbači nas koji radimo i stvaramo novu vrednost. On je, makar delom, doprineo porastu zavisnika od teških droga. Šta god da je napisao, pa makar to bilo nadahnuto od Boga, ne zaslužuje da se štampa i distribuira... Bil Barouz je svojim životom pokazao i dokazao koliko vredi.

    Bljak, muka mi je!
Oglasi licne prirode
rentastan

Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet