Mit o Adamu i Stevi

Štampaj
13. 11. 2011. | e-novine | Vladimir Arsenić
Tagovi: Srbija književnost e-novine 

gej.rs

 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

 

Topla braća

 

Strukturalistički teoretičari tvrdili su da je književnost isključivo autoreferencijalna jer su svetovi koje ona stvara izmišljeni i samo liče na onaj u kojem živimo. Ovo jeste donekle tačno kada se za primer uzmu romani koji su imitacije ili intertekstualizirane verzije ranijih dela. Paradoks koji opisuje Borhes u „Pjeru Menaru, piscu Don Kihota“ uvek je prisutan. Nije isto čitati Don Kihota u 16. ili u 21. veku. A kada se od gotovog romana uzme samo deo, ili samo lik, onda se stvari dodatno komplikuju i dobijaju sasvim novo značenje koje zavisi od predstave o svetu oko sebe i trenutka u kojem jedno delo čitamo/postvarujemo.

Kada, dakle, Sami de Sad počne svoj roman Hladna predjela za toplu braću (Stubovi kulture, 2011) rečenicom u kojoj Robinzon posmatra Petka i doživi erekciju, mi u našu mašinu za proizvodnju značenja moramo da ubacimo nekoliko varijabli, od kojih su najmanje dve tekstualne: Defoov originalni roman iz 18. veka i Turnijeov roman iz druge polovine 20. veka, ali i čitavu lepezu konotacija iz naše svakodnevice od kojih je možda najvažnija ona o homofobičnosti društva u kojem pisac, čije ime takođe nosi određenu seksualno-oslobađajuću konotaciju, svoje delo piše i objavljuje. Jasno je u kom pravcu Sami de Sad želi da odvede priču o čoveku zarobljenom na pustom ostrvu. Najpotresnija scena originalnog Robinzona svakako je ona kada brodolomnik ugleda stope Drugog u pesku. Turnije, pak, naglasak u svojoj knjizi stavlja na nešto sasvim drugo. Njegov Robinzon naposletku odbija povratak u civilizaciju jer je život koji živi na ostrvu autentičan. Ono što je novo, a što Sami de Sad ubacuje u poznatu književno-istorijsku matricu, jeste muška seksualnost – razuđena, ogoljena, izvanljubavna, mistička.

Hladna predjela za toplu braćuKako već sam naslov knjige kaže, ona se može tumačiti i kao vrsta homoerotskog brevijara, nešto što bi bilo pred-jelo, pred-igra onome što tek treba da usledi. Metaforički gledano ova knjiga bi mogla da predstavlja jedan korak ka normalizaciji, ka prihvatanju homoseksualizma koje su društvo i kultura na ovim prostorima naposletku trebalo (iako je prava reč morali) da učine. Zbog toga se u njoj pored insistiranja na erotskoj privlačnosti između dva muškarca (svako poglavlje počinje istom, gorepomenutom scenom) potencira i odnos između muškarca i majmunice (ne slučajno jedinog ženskog lika u knjizi), ali se neprekidno evociraju i mnogobrojni rituali plodnosti koji nose prilično jasne homoseksualne konotacije. U tom smislu, knjiga jeste jedan interesantan i pohvalan eksperiment, ali ima prevelik broj mana da bih mogao da kažem da je uspeo.

Pre svega, teško je odrediti kom književnom žanru ona pripada. Nije u pitanju narativni žanr, a opet nije ni lirska proza. Najpre bi se moglo reći da se radi o vrsti mističke literature, o nečemu što bi se moglo nazvati epifanijskom (u izvornom smislu objave božanskog) prozom koja se zasniva na dugoj tradiciji počev od starozavetnih proroka, pa do današnjih mistika i religioznih pisaca. Ako se tako posmatra, onda se radi o specifičnoj vrsti štiva koja može da zanima samo posvećenike, a nikako uobičajenu čitalačku publiku. Nesumnjiva je autorska erudicija, ali nisam siguran da će to naići na preveliko razumevanje u publici. I Danijel Defo u integralnoj verziji Robinzona biva dosadan današnjem čitaocu iznoseći svoje viđenje društva, države, odnosa sa bogom i t d. Ipak, u književnoistorijskom smislu to se može opravdati. Takvo opravdanje ne mogu da nađem za Samija de Sada. Čemu svi ti, usput rečeno, u mnogočemu kontradiktorni govori o telu, onaniji, grehu, začeću, plodnosti. Ako oni stoje kao protivteža jednog prirodnog nagona, ako oni služe da objasne i potvrde njegovu normalnost, ako je potrebno da oni daju jednu „teorijsko-religioznu“ potporu za homoseksualizam, onda je to u redu, ali tome svakako nije mesto u knjizi ovakve vrste, koja pledira na kakvu takvu literarnost. Naravno da je to moguće, proza to sebi može da dopusti, ali bi trebalo tome dati određenu narativnu motivaciju. Nije dovoljno uzeti jednu gotovu strukturu poput Defoovog romana i onda je odvesti u neočekivanom pravcu. To skretanje sa staze na kojoj se priča već nalazila mora da bude jasno motivisano, mora da ima svoje opravdanje. Turnije je ispisao ozbiljan broj stranica da bi svog Robinzona doveo do toga da odbije da se vrati u civilizaciju. Sami de Sad pokušava svim silama da nas ubedi u to da je normalno da Robinzon oseti seksualni nagon prema Petku, ali na tome ostaje. Nema ničega ni pre ni posle toga, a čitava se priča svodi na to da Petko naposletku to prihvati. Jedanaest puta priča odluta, a tek dvanaesti (simbolika brojeva, kao i svega drugog, igra veliku ulogu u tekstu) put Petko sa osmehom prihvata Robinzonovu ponudu. I ništa više od toga.

Odnos između dve osobe istog pola je najnormalniji izraz ljubavi i/ili strasti i ne vidim zbog čega bi tome trebalo posvetiti traktat koji će u sebe uključiti sve poznate i manje poznate religijske sisteme u svetu. Posebno je to pogrešno činiti u književnosti, ako i kada od književnosti ostaje tek jedva vidljivi trag, i to tuđ. Otkriće čoveka koje Robinzona ushićuje kod Defoa, u „Hladnim predjelima...“ se pretvara u otkriće sopstvene seksualnosti u prisustvu osobe istog pola. Ako je za jedan izlazak iz ormana, previše je.

Glasaj: 12345 5
Komentari (0)
Oglasi licne prirode
Apartmani Beograd



LGBT biblioteka
Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet