• Home
  • >
  • Umetnost
  • >
  • Queer kulturna scena: Umetnost trostruke margine

Queer kulturna scena: Umetnost trostruke margine

Štampaj
26. 09. 2011. | Status | Dragana Nikoletić
Tagovi: Srbija umetnost Status 

gej.rs

 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

Status

O predstavnicima LGBT scene možemo govoriti, samo kao o autorima koji se bave queer temama. U njih spadaju, kako precizira poznata slikarka Jelena Jelača, tri “vrste” umetnika: oni koji su “straight” ali su “gay friendly”, ili pak koketiraju s tom idejom, oni koji su otvoreno gej i svesno trpe konsekvence, ali ne mogu da nastupaju u suprotnosti sa sobom, i oni koji jesu LGBT i otvoreno to kažu, ali kad pobegnu iz matične patrijarhalne, malograđanske sredine u veći grad ili drugu državu

Vjeran Miladinović zvani Merlinka, prvi poznati transvestit u Srbiji, proslavljen ulogom u filmu „Marble ass“ Želimira Žilnika od Los Anđelesa do Vladivostoka, ubijen je u martu 2003, što je bila posledica njegovog dugogodišnjeg dvostrukog života. Dok je danju bio revnosni radnik Narodne Opservatorije na Kalemegdanu, noću je bio prostitutka, žena ili, za neke, poremećeni muškarac izložen/a rizicima.
Merlinkina romansirana autobiografija objavljena u izdavačkoj kući Deve otkrila je mnoge kontroverzne detalje iz vremena pre i onoga kada se već ispoljio u javnosti kao glumac i, na neki način, aktivista. Progovorio je o mučnom detinjstvu s majkom koja ga je zanemarivala i ocem koji ga je ponižavao zato što je bio različit, kao i o želji da im njegova ispovest bude najgora osveta. O osećanjima prema najvećoj ljubavi Tiboru, koji ga je inicirao da svima prizna svoju seksualnu orijentaciju i tako, kako je rekao, „izađe iz diskrecije i anonimnosti“(odnosno, žargonski „autuje“, "izađe iz klozeta", od engl. "coming out"). O „uličarenju“ u Gavrila Principa, često za male pare, sa raznim tipovima muškaraca, od uspešnih i porodičnih do likova kriminogenog ponašanja. O problemima s policijom i zatvorskim danima, „bez prava na posete partnera, za razliku od heteroseksualaca“. O odnosima s koleginicama transvestitima, među kojima mu je jedna bila i makro. 

O poslednjoj, najdramatičnijoj epizodi nije mogao da kaže ništa - o tome kako ga je iz koristoljublja ubio ljubavnik, mlađani Faik Ramadani, dotukavši ga udarcima čekića u glavu da bi mu skinuo dva zlatna prstena i uzeo mobilni telefon. Telo je sakrio u ševar Krnjače, gde je mesec dana kasnije pronađeno poluraspadnuto,.

Koliko je bio otvoren, duhovit i inteligentan zna svako ko ga je poznavao, makar to druženje trajalo i koliko vožnja od „Pica“ parka do Donjeg grada (jednog taksistu je, recimo, odmah prozreo da se oseća kao žena, uz opasku da se njemu više sviđa kao muškarac, a ovaj je o tome pisao na nekom blogu nakon Vjeranove smrti, uz izlive dubokog žaljenja).

Delikatnost i jedinstvenost njegovog talenta videla se u svakoj sitnici u malenom stanu, a zapravo nusprostorijama Opservatorije u Donjem gradu. U svojih petnaestak kvadrata Merlinka je sukcesivno ugrađivao/la interesantne poklončiće dobijene od raznih gostiju, često i vrlo poznatih ličnosti, od plastičnih igrački do posrebrenih pepeljara. Bilo je tu i predmeta pronađenih u okolini, pa i srednjevekovnih artefakata i još drevnijih umetnina koje su arheolozi prenebregli u „češljanju“ kalemegdanskog parka, istovremeno i Vjeranovog dvorišta.

Njegovo kupatilo (bez vode) bilo je primer mini antičkih termi, svo u kamenu i delovima mozaika. O njegovom daru za dizajn i dalje svedoči kamena fotelja u bašti iza objekta Planetarijuma koja je, za divno čudo, još uvek uređena na način kako ju je Vjeran negovao.

Sećanje prijatelja, poznanika i saradnika, pa čak i onih koji ga nisu poznavali, ali su se udubili  u slučaj ovog tragično postradalog 44-godišnjaka, puno je uvažavanja i pijeteta. „Bio sam impresioniran načinom na koji je nastupao u javnosti, jer je na veoma artikulisan način branio svoje pravo na različitost i seksualni izbor. Ukoliko se setimo da se film ’Marble ass’ pojavio sredinom devedesetih, kada je zvanična propaganda za heroje proglašavala ljude sa šubarom i nožem u zubima, onda njegovi nastupi u medijima tog vremena dobijaju na značaju, pošto je svojom pojavom dokazivao da život u Beogradu ima više lica. Zbog toga mislim da je bio veoma hrabar. Ili hrabra, ako hoćete,“ rekao je o njemu Želimir Žilnik.

Pečat koji je ostavio/la Merlinka svojim celokupnim opusom još je značajniji ako se uzme u obzir da je njegov rad bio jedan od prvih koji bi se mogao podvesti pod ovdašnju LGBT ili queer kulturu. Pod kompleks duhovno-materijalnog nasleđa lezbejske, gej, biseksualne, transrodne,  transseksualne, aseksualne i zajednice osoba nesigurnih u svoju seksualnu orijentaciju, čije je autore nauka u današnjem smislu reči prepoznala tek u 19. veku kada se, ali samo homoseksualci, uzimaju u ozbiljno naučno i društveno razmatranje. (iako najstariji artefakti i afirmativni dokazi postojanja istopolnih odnosa datiraju iz trećeg veka pre nove ere iz nekropolisa u Starom Kraljevstvu u Sahari). Istina, gej odnosi ili pederastija u prošlosti su podrazumevali združivanje zrele osobe, kao aktivnog člana, i adolescenta, kao pasivnog, onog čije uživanje nije bilo poželjno, i bili smatrani za uzvišeni, pa čak i neizostavni deo života slobodnih građana, ali nisu podrazumevali potrebu za uzajamnošću emotivnih odnosa.

Dok se na našim prostorima ovom temom stručnjaci i ne bave, gej i lezbejska populacija, iako heterogena, odlučno stremi zajedničkom cilju - ostvarivanju svojih prava, povećanju vidljivosti i zaustavljanju homofobije - diskriminacije, progona i nasilja.

„Većina ljudi u Srbiji i ne zna šta LGBT znači, a pored usvojene tuđice ’gej’, i ne postoji kulturniji izraz od ’peder’, dok se takve osobe zamišljaju kao perverti koji ugrožavaju simbolički poredak, uglavnom baziran na mržnji prema drugačijem, mačističkoj slici Balkana i demagogiji Srpske pravoslavne crkve“, kaže internacionalno priznati vizuelni umetnik i dizajner Aleksandar Maćašev koji živi u Njujorku i jedan je od naših malobrojnih autovanih artista. Međutim, kako naglašava, ova činjenica utiče na njegov rad koliko i to što je odrastao u Vojvodini, što je ateista i levičar, kao i to što ga zanimaju masovna komunikacija i pop kultura. „Gej si umetnik u zavisnosti od konteksta u koji ste smešteni ti i tvoje delo“, objašnjava.

Shodno tome, o predstavnicima LGBT scene možemo govoriti samo kao o autorima koji se bave queer temama. U njih, kako precizira poznata slikarka Jelena Jelača, spadaju tri “vrste” umetnika: oni koji su “straight” ali su “gay friendly” ili pak koketiraju s tom idejom, oni koji su otvoreno gej i svesno trpe konsekvence, ali ne mogu da nastupaju u suprotnosti sa sobom, i oni koji jesu LGBT i otvoreno to kažu, ali kad pobegnu iz matične patrijarhalne, malograđanske sredine u veći grad ili drugu državu. Njeni radovi iz ciklusa Gender studies nedvosmisleno potpadaju pod queer umetnost (iako ova tematika za nju nije primarna),  jer „ne pristaju na podrazumevajuća društvena pravila, već propituju i/ili odbijaju nametnute norme patrijarhalne tradicije, kreiraju prostor, kulturu i izraze koji nadilaze ’zatvorene kutije’ heteroseksualnosti, i/ili „ženskog“ i „muškog“ pola/roda i omogućuju samoodređivanje“(definicija iz Vikipedije). „Stajati imenom i prezimenom iza rada izražene homo tematike preveliki je zalogaj s neizvesnim ishodom“, njena je ilustracija ovdašnjeg neprijateljskog raspoloženja prema LGBT populaciji, čak u najsofisticiranijim društvenim krugovima. Zbog toga je mnogo više LGBT osoba među umetnicima koji na ovu temu ćute. Neki od njih se boje za svoje statusne pozicije, a neki prosto zaziru od upiranja prstom.

Najprisutnije dileme i strahovi homoseksualaca odnose se na reakcije iz najbližeg okruženja, objašnjava Biljana Kosmogina, beogradska umetnica, književnica i publicistkinja, aktivistkinja u borbi za ljudska, ženska i manjinska prava i seksualne slobode, davno proglašena za balkansku queer kraljicu. „Otvoreno razgovarati s konzervativnim roditeljima, familijom ili kolegama i ’priznati’ im da si drugačiji, odnosno da nisi strejt, prelomna je tačka u životu svake LGBT osobe u Srbiji“, kaže Kosmogina, navodeći slučaj svog prijatelja geja, u dugogodišnjem lažnom, „friendly“, pro forme braku, sklopljenom i održavanom da bi njegovi (i njeni) roditelji i familija bili zadovoljni i mirni. Iako donosi neopisivo olakšanje, autovanje domaćih javnih ličnosti iz sveta umetnosti, kulture, politike, pa i estrade u medijima još uvek je, kaže, nezamisliva pojava. Gej i lezbo aktiviste/kinje izuzima, jer im je dužnost da budu javno deklarisani/e, dok je svakom umetniku, smatra, važnija recepcija njegovog dela od isticanja privatnosti, tj. polne orijentacije, a naročito u homofobičnom društvu kakvo je naše. „To je legitimno pravo izbora, ali pitam se da li ćemo i mi jednom imati nekog Vajlda, Žan Ženea, Versaćea, Fasbindera, Toma of Finlanda, Ru Pola, Divajn, ili bar Elen Dedženeris, Boj Džordža, Eltona Džona ili Džordža Majkla. Dok na sceni ne bude umetnika ili izvođača tog kalibra homoseksualnost će teže biti prihvaćena i afirmisana u društvu, čak i ako se za nju otvoreno zalaže neko tako popularan kao Jelena Karleuša“, kaže, naglašavajući da homoseksualni identitet u Srbiji tako ostaje na trostrukoj margini – socijalnoj, političkoj, pa i na margini umetnosti, daleko od main-stream tokova, što na zapadu odavno nije slučaj. Kosmogina je značajna i po tome što je homoseksualni i transrodni identitet uvela u književnost (među prvima na Balkanu). Iako tvrdi da njen rad ne podleže kategorizaciji i fiokama, queer etiketa joj nije smetala i ograničavala njenu umetničku slobodu. Vrhuncem svog dosadašnjeg LGBT aktivizma smatra svoj prošlogodišnji celovečernji program Kosmoginatrix u sklopu podrške Paradi ponosa, kada je predstavila autorsku izložbu umetničkih lezbo-erotskih fotografija, lezbejsku prozu, poeziju i performans vezan za desatanizaciju Prajda. O sebi javno kaže da je multiseksualna, tj. da podjednako obožava žene, muškarce, transvestite, hermafrodite i transseksualce, te da joj to nimalo ne smeta da bude srećno udata i ponosna majka svoje dece.

Kako, uopšte, prepoznati queer poetiku (politiku, filozofiju, estetiku...), ako se neko tako ne deklariše, ne oblači i otvoreno je ne zagovara. Zasnovan na tzv. „kempu“, queer se „karnevalski, ekstremno, ali dobroćudno igra rodnim i polnim stereotipima“, objašnjava Maćašev, „vrlo često, ali ne isključivo, izražen je kroz humor, ironiju i samoparodiju i, naročito u Srbiji, predstavlja i način da se od sopstvene muke nametnute od društva napravi zabava“.

Neuhvatljivost definicije ovog pojma deluje logičnije ako se uzme u obzir da se on razlikuje i od društva do društva, pa dok je nešto što je na Zapadu vrlo jasan kvir simbol, u dominantno homofobičnoj kulturi Srbije znači nešto sasvim drugo, često čak i suprotno. „Stranci uvek misle da je Strahinjića Bana gej ulica kad vide kako su ljudi obučeni i kako se ponašaju.  Takođe, dok se najpopularnija srpska televizija zove TV Pink, pod ’ružičastim’ imenom u Francuskoj postoji gej kanal, a u Americi pornografski. Na kalendaru Crvene Zvezde za 2010. godinu fotografisana su dva muškarca zavaljena u jakuzi, a upravo iz redova fudbalskih navijača dolazi najveća masa gej-mrzitelja, što je bilo čudno američkom auditorijumu prilikom moje prezentacije konteksta beogradske Parade ponosa u okviru IvyQ konferencije na Kolumbija univerzitetu“, objašnjava Maćašev.

Malobrojni znalci, profesionalci zainteresovani za LGBT/queer tematiku, ipak tvrde da ova scena u Srbiji kontinuirano postoji od  XIX veka. Začetnik je Katarina Ivanović, školovana da bude „slikar“ jer ovde ženske slikarske škole nije bilo, dok se i na Bečkoj akademiji edukacija žena svodila na „kontemplaciju“ mrtve prirode, a na časovima večernjeg akta ženama je bio zabranjen pristup. „Kako bi mogla da se bavi slikarstvom kojim je želela, Katarina je morala da u sebi razvije muškarca slikara, što se najočiglednije vidi na njenim autoportretima. Ona je kod sebe izmestila odnos pola i roda, tj. transvestirala svoj identitet, što je 100 odsto queer priča“, objašnjava Ivan Stanić, istoričar umetnosti, autor projekta „Coming out with Nick“ 1 i 2, Queer poetika se, kaže Stanić, primećuje i u našem modernizmu, u posleratnoj umetnosti, umetnosti 70-ih, dok je potpuno očigledna u pojavama Olivera Mandića i Bebi Dol tokom osamdesetih. „Danas je prepoznajemo u delu mnogih vizuelnih i drugih umetnika, u radu Tanje Ostojić, grupe ŠKART, Deivana, Mladena Šuputa, Mirka Ilića, Vladana Jeremića, gore pomenutih autora i mnogih drugih“, kaže Stanić, dodajući da se na najprestižnijoj vizuelnoj manifestaciji, Oktobarskom salonu, već dugi niz godina pojavljuju radovi ovog senzibiliteta.
Od pojedinačnih izložbi posebnim smatra projekte Strategija nadimka (Coming out with Nick)  i Queer Beograd, zatim izložbe “S verom u sex“ u galeriji Remont kustosa Slobodana Jovanovića i Saše Janjića, „Politike tela“, kustosa Tatjane Orbović, „Politike drugog“, kustosa Filipa Kovačevića, Kvir kalendar i Kvir salon.

Za to što se kontinuitet kvir produkcije ipak ne vidi u širem društvenom smislu, odgovorni su, smatra Stanić, prevashodno novinari i istoričari umetnosti koji ovoj tematici ne prilaze predano i sistematično. Drugi, ne manje bitan, razlog jeste u činjenici da uprkos očekivanjima kustosi mnogih galerija nemaju dovoljno hrabrosti, ili već nečeg drugog, da u svoje programe uvrste takve sadržaje.

Tako se, iako evidentno već 15 godina, prisustvo gej umetnika/ca i/ili onih koji artikulišu takve teme, zadržava u okvirima tzv. nezavisne (alternativne) scene. Međutim,  jednog dana mogu postati i deo mainstream umetnosti“, misli Dušan Maljković, B92 bloger, pokretač QT časopisa za kvir teoriju, autor pratećeg programa „Strategija nadimka“, izložbe "Article 1".

Jer, posle prvog talasa LGBT sajtova i blogova i prvih stidljivih vizuelno dramskih nastupa - performansa, kabarea i sl., u okviru aktivističkih i promotivnih manifestacija ustanovljena je književna (preko izdavačkih kuća Deve, Rende i sličnih) scena, pokrenut je niz časopisa, dok je kvir tematika nešto manje zastupljena u okviru pozorišne, filmske, pa čak i muzičke scene. I toga ima sve više.
Ono što je ipak najvidljivije jesu akcije koje se u umetnosti svode na aktivistički efekat koji će biti njen sastavni deo dok bude trajala borba za prepoznavanje i prihvatanje. „Međutim, LGBT kultura će opstati i kada za aktivizmom više ne bude potrebe“, smatra Maljković.

Međutim, ono što i prijatelju i antagonisti LGBT zajednice odmah upada u oči jeste razjedinjenost protagonista izražena kroz sukob lidera.

„U Srbiji je, inače, poznat sindrom ’dva Srbina, tri partije’ i to i nije ništa drugačije u okviru LGBT aktivizma, ali i to potvrđuje tezu da su LGBT pojedinci isti kao i svi drugi. I da svako ima neku svoju viziju borbe za ljudska prava“, tumači Maćašev ovaj fenomen, nagoveštavajući da se stvari ipak menjaju na bolje, pa se sve češće dešava da se lični interesi podrede zajedničkim.
Rešenje LGBT tzv. problema možda će se naći i u istoriji koja, uostalom i konstruiše identitete i koja će, nagomilavanjem saznanja i teorija, moguće dekonstruisati identitet sada poznat kao kvir, ili odstupanje od heteronormativnosti, ali neprilaženje nijednoj od standardno podrazumevanih seksualnih orijentacija i zameniti ga nekim drugim identitetom, kao što razmišlja Maljković. „Uostalom, u tom kontekstu nazire se i pravi aktivistički LGBT cilj, svet u kojem je nevažno ko je koje seksualne orijentacije, gde ona nije osnova prema kojoj se ljudi dele i svrstavaju u (potencijalno) antagonističke grupe“, zaključuje.

Lesbian scene, do not cross

Među najefektnijim oblicima umetničkog LGBT aktivizma jesu stencil (grafiti) koji povremeno osvanu na fasadama prestonice. Najuočljiviji talas dogodio se uoči Parade ponosa 2009. kada je, tim povodom, grad bio oblepljen pretećim plakatima nacionalističkih organizacija s natpisom „Čekamo vas“. Odgovor umetnika-aktivista bio je iscrtavanje heroja iz stripova i filma poput Modesti Blejz, Betmena, Džokera i Supermena koji nevino pitaju „Nas čekate?“ Ovo je bilo vrlo hrabro, jer su se umetnici u svakom (noćnom) času mogli sresti sa hordama neprijateljskih grafitara i lepilaca plakata kada bi, verovatno, došlo i do fizičkih sukoba. Street art akcija ponekad traje duže nego što su autori/ke spremni da rizikuju, pa onda ideju odrađuju u drugom gradu/državi. Prošlog meseca je tako naša anonimna sagovornica sa grupom prijateljica u blizini mesta gde je ubijen Ferdinand u Sarajevu na trotoaru uradila stencil sa aluzijom na mesto zločina. Samo što su umesto opcrtanog ležećeg tela nacrtane konture dve devojke u zagrljaju, a umesto natpisa crimme scene, do not cross, stoji lesbian scene, do not cross.

Interesantno je da su ovakvi poduhvati način da lezbejska scena učini korak napred u ravnopravnosti sa gej scenom, koja je javnosti mnogo vidljivija.

Loud & Queer

Jedan od načina da se LGBT scena pomeri sa margine ka centru zbivanja jesu Loud & Queer žurke u organizaciji Borisa Milićevića, gej aktiviste i od skoro člana glavnog odbora SPS-a, koje se već osam godina priređuju u raznim klubovima (Can Can, Plastic, Underground, Movie Bar, Kucha, Havana, Dom omladine i mnogi drugi). U početku stidljivo prihvaćeni od ne-gej populacije, danas iz tih redova regrutuju čak trećinu publike, dok im klubovi, kao neincidentnim gostima, dobrim potrošačima i zabavljačima, rado izlaze u susret.

Iz L&Q žurki izrodila se potreba Idaho week festival, koji se organizuje širom sveta povodom Međunarodnog dana protiv homofobije. Cilj je bio da se predstavi vrhunska svetska queer kulturnu produkcija ne samo LGBT zajednici, već i čitavoj javnosti – kabare, pozorište, drag performans, filmsku i muzičku produkciju, itd. Karakteristika festivala bila je da su na njemu bile angažovane na desetine ljudi na čisto aktivističkoj, volonterskoj bazi.

Od ovog leta Loud & Queer  egzistira i u sklopu Exita kao nezavisan stejdž.

„Pretprošle godine smo posmatrali kako se na densfloru gej parovi slobodno ljube, ne mareći što pored njih prolaze ostali gosti festivala, niti su ovi marili za njih. Tada je postalo jasno da je Exit spreman za ovakav korak“, kaže Milićević.

Exit se pobrinuo i za bezbednosne uslove, bukvalno kreirajući i odeću za redare, za čijom intervencijom nije bilo nikakve potrebe. L&Q stejdž bio je među najpopularnijim meeting-pointovima, naročito u sitne sate. Vrhunac su bili tzv. drag performansi (nastup muškaraca u izazovnoj ženskoj odeći) Markiza de Sada i kubanske trans zvezde Imperio.

Vojničenje

U okviru 49. Oktobarskog salona „Umetnik građanin /Umetnica građanka“ kustoskinje Bojane Pejić, nastupao je Boban Stojanović (Queer Beograd) sa ispovesnim Kabareom „Vojnik“:
„Da sam gej shvatio sam sa 12 godina i od tog trenutka na svet oko sebe počeo da gledam drugačijim očima. Lična iskustva i strah od nasilja učinili su me snažnijim, spremnijim da pomognem svim ugnjetavanim ljudima.

Tokom rata bio sam pozvan u vojsku gde sam proveo samo 11 dana, tokom kojih sam na sopstvenoj koži osetio šta znači kada si drugačiji. U jednoj patrijarhalnoj, hijerarhijskoj, nasilnoj, homofobičnoj instituciji. Prigovor savesti nije postojao kao opcija u srpskom Ustavu, pa je moje jedino rešenje bilo da odbijam sve. Ništa nisam potpisivao, odbio sam lekarski pregled, nisam jeo ni pio.

Tokom prva tri dana poslali su nekolicinu ljudi da me intervjuišu po pitanjima da li sam se oduvek više družio sa devojčicama, da nisam član neke religiozne sekte, da me nisu roditelji zlostavljali u detinjstvu.

Posle tri dana izbačen sam iz spavaonice, pa sam spavao na klupi u dvorištu. U jednom trenutku posle večere, svih 1200 vojnika sa prozora je počelo da viče: Ubićemo te, pederu!.. Pederu, hoćeš da te jebemo?.. Hoćeš da mi ga popušiš, pederu?

Bilo je strašno.

Naredna tri dana sam spavao na klupi u parku. Jedne večeri počela je da pada kiša, bilo je hladno i mislio sam da ću se razboleti, pa sam otišao kod oficira koji su rekli da će me negde smestiti. Na kraju su me stavili u pritvor. Hteli su da zaključaju vrata, ali sam rekao da ne smeju to da rade jer sam ja civil. Vrata su ostala otključana na oduševljenje ostalih zatvorenika.

Proveo sam četiri dana sa zatvorenicima. Bili su zanimljivi momci i mnogo smo pričali. Jeo sam samo zato što su delili hranu sa mnom.

Poslednje noći koju sam proveo u vojsci doveli su me u sobu punu oficira. Pitali su me zašto želim da odem sa mesta koje je puno muškaraca. Dok su to govorili hvatali su se za muda i smejali. Pitali su me da li sam gej i rekao sam da jesam. Onda su me pitali: „Pa, u čemu je problem?“

I, znate šta sam ja rekao: Dušo, nisu moj tip... Ja svoje dupe ne prodajem vojnicima. Ja imam svoje standarde.“

Glasaj: 12345 5
Komentari (0)
Oglasi licne prirode

Ljubav je čudna stvar

LGBT biblioteka
Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet