Na HIV se testira samo sedam odsto osoba

Štampaj
26. 10. 2010. | Politika | Boris Kovačić
Tagovi: Srbija HIV diskriminacija Politika 

 GLIC

lgbt ba

lgbt forum progres

Gayometer

Boris KovačićOd početka HIV je žigosana i diskriminisana bolest. Dovodi se u vezu sa onim, kako su se tada zvale, rizičnim grupama koje su i danas marginalizovane poput gej populacije, zatim komercijalnih seksualnih radnica i intravenskih korisnika droga.

Diskriminacija je smanjena u demokratskim zemljama zbog usvojenih antidiskriminatornih zakona, tako da ljudi koji žive sa HIV-om imaju mogućnost da se pozovu na zakon. Kad je o Evropi reč, diskriminacija je i dalje velika u zemljama bivšeg SSSR-a, gde se spominje neverovatan broj osoba koje žive sa HIV-om. Naročito u Ukrajini, gde čak nismo sigurni da li se tamo radi takozvano dobrovoljno poverljivo testiranje, koje se kod nas primenjuje još od 2002. godine. U Srbiji je, međutim, problem u tome što je odziv populacije na testiranje vrlo mali, od pet do sedam odsto ukupnog stanovništva (u Češkoj je 50 odsto, a u skandinavskim zemljama čak i do 80 odsto).

Ukupno registrovanih osoba koje žive sa HIV-om u Srbiji je oko 1.400, dok ih je oko hiljadu umrlo. Umiralo se uglavnom u vreme kad nije upotrebljavana ARV (HART) terapija. Smatra se inače da oni kod kojih se virus otkrije na vreme i koji koriste ovu terapiju mogu da dožive duboku starost. Kod nas u Srbiji pacijenti tu terapiju dobijaju besplatno. Međutim, ovde je problem u slabom obuhvatu onih koji se testiraju. Nasuprot tome, u razvijenim zemljama mladi pre nego što stupe u seksualne odnose bez zaštite obavezno odlaze na test.

Zahvaljujući projektima koje finansira Globalni fond iz Ženeve, a u Srbiji ga sprovode Ministarstvo zdravlja i Omladina JAZAS-a, uglavnom se testiraju već pomenute grupe osetljivije na HIV, ali se kontroliše i jedna posebna populacija ,,deca ulice” i mladi Romi.

Osobama kod kojih je registrovan virus HIV-a ugrožena su ljudska prava, mada u tom pogledu postoje velike individualne razlike: od kada znam da živim sa HIV-om (devet godina), meni je jedino bilo uskraćeno pravo da nastavim svoj dotadašnji posao. Radio sam kao instrumentar u operacionoj sali, gde sam rekao svojim nadređenima da mi je test na HIV pozitivan i već sledećeg dana nisam bio na tom radnom mestu. Nabavio sam mišljenje Svetske zdravstvene organizacije, po kojem sam mogao, uz povećanu pažnju, da nastavim svoj redovan posao. Međutim, to nije naišlo na razumevanje nadređenih i premešten sam na posao za koji sam smatrao da je totalno degradirajući u odnosu na prethodni. Ipak, radio sam taj novi posao dve godine, a onda sam saznao da imam mogućnost da se penzionišem. Penzionisan sam u svojoj 36 godini kao invalid prve kategorije. To je omogućeno osobama sa HIV-om, s tim što se ja niti osećam niti izgledam kao invalid. Nema ni valjanih razloga zbog kojih ne bih mogao da radim, ali umesto svega toga imam malu invalidsku penziju.

Za osobe sa HIV-om, čak i za one sa manje od 15 godina staža, invalidska penzija je, s jedne strane, pozitivan gest društva, jer nam je omogućeno ono što mnogi bolesnici ne mogu da ostvare. Ali, s druge strane, to je i način da se sklonimo iz društvene sredine i snalazimo se radeći na crno jer invalidska penzija svakako nije dovoljna za život. Uskraćeno nam je dakle pravo na rad u normalnim uslovima jer poslodavci ne žele da kod njih radi osoba sa HIV-om. Nemam podatke o broju ovih osoba koje su penzionisane, ali u jednom istraživanju na uzorku od njih trista koji žive sa HIV-om, 50 odsto je bilo u invalidskoj penziji. S tim što oni koji nastave da rade, u tome uspevaju zato što se za njihov HIV status uglavnom ne zna. Jer ni u jednom zakonu ne postoji obaveza, ne samo u Srbiji nego i u većini drugih zemalja, da HIV pozitivna osoba bilo kome saopšti svoj zdravstveni status, sem naravno lekaru koji nas leči. Takva moralna obaveza postoji jedino prema sopstvenom partneru – partnerki. Naš zakon nije predvideo ni tu obavezu kao zakonsku. Nisi, dakle, dužan da tako nešto kažeš ni pri zapošljavanju. Jedino mogu da predstavljaju problem zdravstveni kartoni u kojima piše da se pacijent leči pri klinici za infektivne bolesti, dok se sama dijagnoza može prikazati uz šifru bolesti, a nikako pun naziv dijagnoze. To je regulisano Zakonom o zaštiti privatnosti.

Bez obzira na to, kad takva informacija kod nas procuri u javnost proizvodi ogromnu stigmu, naročito u manjim sredinama. Ljudi se zato, ako je moguće, penzionišu i povlače iz aktivnog društvenog života, zatvarajući se u svoj uski krug i tako žive.

*Predsednik Udruženja građana „Stav +”, Subotica

predsednik Unije osoba koje žive sa HIV-om(USOP)

Boris Kovačić

Glasaj: 12345 5
Komentari (2)
  • brainox | sreda, 27. oktobar 2010. 00:01
    Broj preporuka: 3
    Kao prvo HIV nije bolest nego virus(akronim: H uman I munodeficiency V irus sto u prevodu znaci virus humane imunodeficijencije(nedostatka imuniteta)). A bolest, a izmedju ostalog je i sindrom(opisuje se sa vise klinickih slika) koju uzrokuje naziva se AIDS tj SIDA.
  • student | utorak, 26. oktobar 2010. 23:18
    Broj preporuka: 3
    hiv aids hipoteza odavno ne drzi vodu
    pogledajte another side of aids i sl
    covek koji je napravio najprodavaniji lek odbacuje ovu hipotezu i jos par nobelovaca snjim
    ali farmako mafija drzi medije i drzave u saci nazalost :(
Oglasi licne prirode
Merlinka 2014
Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet