DIŠI DUBOKO

Štampaj
04. 02. 2006.

gej.rs

 

CKS

 GLIC

Gayometer

DIŠI DUBOKO

Diši dubokoEkipa filma: Režija: Dragan Marinković | Scenario: Hajdana Baletić | Direktor fotografije: Boris Gortinski | Kompozitor: Vladimir Marković | Scenografija: Biljana & Dragan Sovilj | Kostim: Jasmina Sanader | Šminka: Stanislava Zarić | Dizajn zvuka: Zoran Maksimović & Ognjen Popić | Mix zvuka: Branko Neškov, C.A.S. | Montaža: Petar Marković | Izvršni producent: Dragan Milojković | Direktor filma: Toni Matulić | Produkcija: Norga Investment Inc. & DV Solution | Producent: Danica Milojković

O FILMU    

Osnovna tema, koja će biti apsolutno razumljiva i prepoznatljiva širokom krugu gledalaca, trebalo bi da ukaže na sukob generacija koji u Srbiji, sasvim sigurno, mada još uvek latentno, postoji. Deca, koja s obzirom na godine, to više nisu nigde na svetu, osim u ovoj zemlji, za sve što je loše i što se desilo u prethodnom periodu, a što ima nesumnjivo negativne posledice u odnosu na život svih ljudi ovde, optužuju stariju generaciju.

Priča Diši duboko te odnose prikazuje kroz život jedne porodice.

U tom smislu, žanr filma bi se orijentaciono "kretao" u okvirima drame, koja prerasta u jednu vrstu psihološkog trilera. Priča je šarmantna i s obzirom na obilje događaja, lako gledljiva, što ne isključuje pojavu raznih bizarnosti i kontradiktornih situacija, koje karakterišu život u Srbiji danas.

80 min, 35 mm, kolor, WS, Dolbi Digital

SINOPSIS

Saša, beogradska studentkinja Prava, saopštava roditeljima da će se sa dečkom Stefanom, iseliti u Kanadu. Iste noći, Saša i Stefan doživljavaju saobraćajnu nesreću. Saša se budi u bolnici i upoznaje šarmantnu i lucidnu Stefanovu sestru Lanu, fotografkinju iz Pariza. Stefan se oporavlja u bolnici.

Saša je šokirana saznanjem da njena majka Lila, ima ljubavnika. Lana, osoba koja dokazuje da je život ponekad više - igra, postaje Sašina bliska prijateljica, sa kojom deli mnoga osećanja i tajne.

Sašin otac, poznati sudija, bezuspešno pokušava da zadrži familiju na okupu. U sred tog familijarnog haosa, Saša započinje ljubavnu vezu sa sestrom svog dečka.

To će prouzrokovati mnoge događaje...

Drugačiji, pa šta!

Kažiprst B92

četvrtak, 11. novembar 2004.
Gost: Hajdana Baletić i Majda Puača
Autor: Radovan Kupres

Diši dubokoPovodom premijere filma „Diši duboko“ , koja je održana 08. novembra u Sava Centru, gosti emisije „Kažiprst“ Radija B92 bile su scenarista tog filma Hajdana Baletić, i Majda Puača iz ’Stani pani’ kolektiva. Razgovor je vodio urednik kulturne redakcije Radovan Kupres.

B92: Majda, kad sam rekao – kako najkraće da objasnimo šta je ’Stani pani’ kolektiv, rekli ste – Organizacija koja se bori protiv svake vrste diskriminacije, ali znamo i da se zezamo. U studiju je i Radovan Kupres.

Kupres: I ja, takođe, znam da se zezam.

B92: Šta da vam kažem? Uživaću u vašem razgovoru, pošto, na žalost, nisam film pogledao još uvek.

Kupres: Sad ulazi u bioskop. Mala je gužva sa domaćim filmovima u bioskopima ovih dana, pošto je bilo nekoliko premijera. Ja sam pitao Dragana Marinkovića, reditelja filma, kako misli da će film da podnese tu konkurenciju. Onda mi je on rekao da ovaj film, zapravo, nema konkurenciju, jer je neobičan za ovdašnju filmsku ponudu. Urbane teme, nema rata, nema politike, nema pornografije, a i govori o nečemu što je sukob generacija u savremenoj Srbiji. I već je dobio tu odrednicu da je prvi srpski gay film. Hajdana, ti si to napisala, pa kreni po navedenim stavkama...

Baletić: „Meni je uvek malo smešno kad kažu ’prvi srpski gay film’. Mislim, negde po činjenicama i jeste, ali to onako zvuči bombastično i ima možda neku drugu konotaciju.“

Kupres: Ali, u štampi je već to... koliko vidim, svi se ipak kače najpre za to.

Baletić: „Dobro. Moglo se to i očekivati, s obzirom na to da ta priča stvarno nije do sad obrađivana ni na koji način.“

Kupres: Sem kroz neke gegove u par srpskih filmova, onako u klišeu.

Diši dubokoBaletić: „Tako da, znali smo da će biti to ta priča i da će film tako biti negde obeležen ili klasifikovan. Ali, dobro, to je sve OK. Mislim, postoji ta priča. I to nije kao što si video – ti si gledao film – nije osnovna priča, odnosno nije jedina priča u filmu. Priča je o porodičnim odnosima i u stvari, negde i o raspadu porodice i o tom nedostatku komunikacije i svemu što se dešava kada te prave komunikacije među ljudima nema. Slažem se, mislim da jeste negde drugačiji film u odnosu na ovu trenutnu bioskopsku ponudu, što se tiče domaćeg filma, zato što se bavi nekim mikro odnosima. Dakle, nema nikakvih velikih istorijskih tema, političkih itd. U tom smislu je meni bilo interesantno da pišem. Mislim da će ljudima biti interesantno da gledaju.“

Kupres: I to je film u kojem svi žele, čini mi se, nekuda da odu, iz svog života, iz Srbije. Ti, takođe, živiš u Londonu. Koliko tog emigrantskog iskustva, odnosno iskustva jedne drugačije kulture, koliko je to uticalo na to kako si napisala taj scenario?

Baletić: „Nisam mislila uopšte da je uticalo. To je, prosto, neka tema. Ja znam da mi svi pričamo privatno o svim tim stvarima koje postoje u filmu. Jedino do sad na filmu to još nije bilo viđeno. Dakle, nije ništa revolucionarno. To su neke priče sasvim normalne i svakodnevne. Meni je to, u stvari, bilo najinteresantnije, zato što malo naš film pati od pojednostavljivanja, pre svega, takva je atmosfera. S druge strane, postoje tehnički problemi, nema se dovoljno novca. Nekada nema dovoljno vremena za pripremu itd. Ja sam imala dovoljno vremena, i baš sam namerno ulazila u neke detalje i u neke finese za koje mislim da su bitne. Mislim da je to neki trend koji svetski film apsolutno poštuje, a kod nas se preleće, malo se neke stvari ovako pojednostavljuju. Ne znam koliko se to vidi, ali to mi je bila namera. Dakle, neki sitni detalji iz života, neke svakodnevne stvari da se konačno pojave na filmu takve kakve jesu.“

Kupres: Ali, ’gay issue’, to je i dalje veliki tabu uopšte u srpskoj javnosti, ne samo u srpskom filmu. Pošto se vaša organizacija, između ostalog, bavi i zaštitom prava osoba manjinske seksualne orijentacije, kako si ti, Majda, doživela „Diši duboko“?

Puača: „Meni je jako drago da se konačno jedan film sa takvom tematikom pojavi ovde. Mislim da je prilično afirmativno predstavio celu tu ’gay issue’ priču. I mislim da je super.

Kupres: Šta ti je «najviše super»?

Puača: „Iskreno, super mi je što mogu da gledam nešto što se dešava u privatnom životu, nešto što se dešava svuda oko nas i što je toliko tabu tema u Srbiji, da se konačno neko odvaži da to uradi. Samo da vas podsetim da je Mira Furlan u „Lepoti poroka“ imala par scena sa ono dvoje stranaca.“

Kupres: Jeste. Ali, Mira Furlan ovde igra mamu vrlo otvorenih vidika. I naravno, sjajna je Mira.

Puača: „Tako da, sve u svemu, baš je super. Mislim i da je trenutak pravi.“

Kupres: Da li ti je delovala autentično sama ta ljubavna priča, hajde da se na to koncentrišemo, i sam taj niz problema koje ona otvori u filmu, način na koji okolina reaguje na tu vezu između dve devojke?

Puača: „Jeste priča autentična, jer to, naravno, može da se desi u normalnom životu svakome. Neko skapira ranije, neko skapira kasnije, neko nikad i ne skapira da je to što jeste, da ga privlači neko sopstvenog pola. Mislim da je ovakva priča jedna sasvim realna. Mislim da je sasvim fino predstavljeno, realno je, gledljivo je.“

B92: A da vi malo prepričate film, da ja vidim o čemu se radi.

Kupres: To ćemo dati Hajdani. Evo, Hajdana će malo prepričavati.

Baletić: „Ja sam se malo iznenadila. Kad sam pročitala prvi put najavu filma u novinama, prepričan je maltene ceo film do kraja. Tako da, neću baš toliko sad da otkrivam, ako već ljudi ne znaju. Ali, to je priča o jednoj beogradskoj porodici, uglednom sudiji, njegovoj ženi i njihovoj ćerci, sa kojom imaju taj problem komunikacije. Istovremeno je ljubavna priča, zato što ćerka ima jednu stabilnu vezu sa svojim momkom. Ali, u trenutku se, sticajem okolnosti, upoznaje sa njegovom sestrom, i u stvari shvata da mnogo bolje funkcioniše sa njom i da se mnogo bolje razume sa njom. Ja nisam krenula od toga da je to sad gay priča. Ja sam krenula od toga da su se našle dve osobe koje se odlično razumeju, koje su se potpuno negde shvatile, prihvatile i zavolele, pa su sticajem okolnosti one istog pola. Mislim da je to način i mislim da su zbog toga ljudi...“

Kupres: Ali, činjenica je da postoji nešto što se uopšte u praksi naziva gay filmom. Postoje veliki festivali u svetu koji isključivo prikazuju filmove koje imaju odrednicu «gay film»... pa i na Berlinskom festivalu se već godinama dodeljuje nagrada ’Teddy award’ isključivo za filmove koji su iz te ponude, koji na neki način korespondiraju sa tom tematikom.

Baletić: „Mislim, to je to. Ne bežim od toga, ne kažem da to nije to. Naprotiv, baš sam ponosna što smo...“

Kupres: Mi se sećamo kako je izgledala ona propala gay parada pre nekoliko godina. Zna se da ova sredina nije preterano tolerantna, ali ipak je taj stepen agresije bio iznenađujući.

B92: Onaj Žilnikov film „Marble Ass“ je ipak na neki način...

Kupres: To je više queer, ja bih rekao.

Puača: „Sad, možemo da polemišemo o tom celom imenu queer, koji ja više volim od tog ukalupljivanja ljudi u ime gay.“

Kupres: Pretpostavljam da ljudima, dobrom delu slušalaca nije baš sad jasno šta je to, mada se taj termin queer pojavljuje u poslednje vreme dosta. Hajde, je l’ može u nekoliko reči, šta bi onda bilo queer?

Puača: „Recimo da je queer ime za sve one ljude koji ne žele da se odrede – Ja sam lezbejka, ja sam peder, ja sam ovo, ja sam ono. Znači, to su neki ljudi koji ne žele da se etiketiraju toliko. Znači, to što sam ja ovo ili ono ne znači da sam sad ista sa svim ljudima koji se isto tako osećaju. Ima i neku političku konotaciju. U stvari, u Londonu i na Zapadu ima dosta polemika i oko tog izraza queer. Tako da, ne znam sad. Nisam ni ja toliko još upućena o tome, da mogu da polemišem. Ali, znači nešto alternativniju varijantu toga gay, pošto je gay u svetu toliko iskomercijalizovan. Imate gay pride-ove, gde se plaća ulaz po 30 funti i gde je vrhunac određenom broju ljudi iz gay populacije da su finansijski zadovoljni, da imaju određeni stepen normalnog života. I tako, postaju straight gay-evi, i da se tako asimilira gay kultura u tu main stream i dominantnu kulturu. I mislim da je to glupost.“

Kupres: Misliš da gubi svoju subverzivnu dimenziju.

Puača: „Da. Znači, ovo ima neku političku konotaciju. I queere meni lično se mnogo više dopada.“

Kupres: Da li misliš da konkretno ovaj film može na nekoga da utiče da malo šire gleda na stvari, da se neki stepenik popne u pravcu tolerancije? Film je najdemokratskija umetnost, komunicira sa najširom publikom.

Puača: „Znaš šta? Mislim da ljudi, oni mladi koji nisu sigurni, ako odu da pogledaju film, mislim da će izaći sa nekim pozitivnijim stavom i da će da vide da je to jednostavno normalna stvar. Ne možeš da biraš koga ćeš da voliš. Da li je to muško, da li je žensko...“

Kupres: E sad, u srpskoj kulturi koja je mačistička tradicionalno, da li misliš da je bilo jednostavnije, da li je za percepciju ovog filma lakše što je ipak tu u pitanju odnos između dve devojke, a ne između dva muškarca?

Puača: „Apsolutno.“

Kupres: Pošto, postoji ta vrsta uverenja da je kultura ipak manje rezistentna prema ženskom homoseksualizmu.

Baletić: „Apsolutno. Mislim da je to mnogo prihvatljivije. Pre svega, i vizuelno na filmu, što Saša kaže, lakše je gledati, neki kažu i lepše, dve žene kako se ljube nego dva muškarca. Prosto, mislim da bi film naišao na potpuno drugačiji prijem da smo radili mušku gay priču. Ali, meni je bilo interesantno da pišem o ženama.“

Kupres: Je l’ bilo uopšte u opticaju ideja da to bude muški par?

Baletić: „Ne. Bila je ideja da bude jedan običan par, samo neki drugi par, mislim – običan par. Kad kažem običan, mislim na to da umesto da je srela tu devojku, da je srela, u stvari, samo drugog momka. Ali, to bi bilo, u stvari, mnogo manje interesantno. I drago mi je. Meni je bilo najinteresantnije to što je baš bilo toliko ženskih uloga, zato što su kod nas uglavnom sve muške uloge, odnosno svi glavni likovi su muškarci. I ako postoje žene, one su obično ili žene-domaćice ili su žene-paćenice ili su kurve, već je stvar podela koja postoji. Eto, ovde smo imali priliku da prikažemo neke najobičnije žene, kakve ih znamo iz života. Eto, to je bilo interesantno.“

Kupres: U jednom segmentu filma dotiče se i tema koja je ovih dana vrlo aktuelna u Srbiji, a to je seksualna zloupotreba dece. Ovde je ministar prosvete pre izvesnog vremena rekao da u školama ima prostitucije. Znamo za ovaj slučaj sa tim porno filmom, odnosno video zapisom iz Kragujevca. Naravno, ti si pre svega ovoga napisala to što si napisala. Ali, kako misliš da se naše društvo odnosi prema tome? U Engleskoj si i znaš kakav problem to tamo predstavlja i kako se društvo prema tome odnosi tamo. Kako ti deluje da je to ovde? Je l’ to takođe jedna od stvari koje se malo guraju pod tepih?

Baletić: „Apsolutno, mislim da je to tabu tema ovde. Razlika između Engleske je u tome što oni tamo otvoreno pričaju o tome, naravno ne ljudi koji to rade. Ali, to prosto postoji kao fenomen, odnosno kao neki poremećaj u društvu. Postoje mnogobrojne organizacije koje se bave time i neki ’help line’-ovi, odnosni telefoni na koje mogu da se jave čak i ugrožena deca ili žrtve nasilja, žene. Ja sam se baš pitala tamo – da li je moguće da u ovoj zemlji ima toliko pedofila? Evo, kao kod nas u Srbiji, nema.“

Kupres: Kod nas se nekako misli da je to normalno, da su prosto dekadentne kulture te zapadne, koje su već otišle tako duboko...

Baletić: „Bojim se da rešenje nije tako jednostavno, već je stvar u tome da se ovde o tome ne priča. Baš u trenutku kada sam počela da se bavim ovom temom i kada sam pisala scenario, krenula je ona cela afera u Srbiji, koju sam donekle pratila, o onom popu koji je zlostavljao dečake. Onda se tu kao neka lavina pokrenula. Krenuli su da se javljaju neki drugi ljudi, neki drugi slučajevi da se otkrivaju. Onda sam, u stvari, dobila odgovor na to pitanje koje sam sebi postavila. Dakle, definitivno je stvar u tome da se to zataškava i da je to ovde užasno jedna tabu tema, ali sam sigurna, odnosno znam da se dešava. Zbog toga sam i o tome pisala. Prosto, mislim da je jako bitno da ljudi konačno počnu da pričaju o onome šta im se dešava, jer kod i dalje postoji taj pojam sramote i blama.“

Kupres: Ima jedna zgodna replika u filmu, kada glumica koja igra Lanu, Jelena Đokić, kaže svojoj devojci – Mi sa roditeljima ne govorimo o tome sa kim smo spavali. Ona kaže – Možda biste bili malo bolje da pričate.

Baletić: Da. To je veliki problem. Uopšte, mislim da kod nas postoji malo ta tendencija da ljudi rade jedno, a pričaju drugo, i tako neka hipokrizija, koja možda deluje ovako nevažno u tim nekim razgovorima, ali u suštini vodi do nekih teških poremećaja u međuljudskim odnosima, pre svega porodičnim. Puno je slučajeva kada mislimo da neka porodica funkcioniše, a ispod toga se svašta dešava, što jeste priča u filmu. Tako da je meni to bilo interesantno, prosto - ti neki međuljudski odnosi, šta se dešava kada oni nisu normalno regulisani.“

Kupres: Majda, šta ti misliš, kad smo već kod te hipokrizije, da li ovde ipak postoji neka prećutna tolerancija, u najboljem slučaju, prema tom drugačijem izboru? Da li se nailazi u sredini na to – Dobro, možeš da budeš šta god hoćeš, ali ne treba time da mašeš? Da je to autovanje, samo iskazivanje te činjenice negde provokacija javnom moralu.

Puača: „Da. Ja ne verujem da mogu objektivno da pričam o tome, zato što se jednostavno krećem u takvom krugu ljudi gde je to normalna stvar.“

Kupres: Pretpostavljam da se krećeš i u drugačijem krugu ljudi. Svi imamo i roditelje i tetke i komšije.

Baletić: „Ja mislim da i tetke pričaju o tome samo kad su same s drugim tetkama.“

Puača: „Da, sasvim je moguće. Mislim da postoji neka prećutna tolerancija, barem u nekom mom okruženju i porodičnom, i društvenom, mislim da postoji. Sad, sve zavisi stvarno od sredine do sredine.“

Kupres: Da li misliš da je to, takođe, nekako oblik latentne represije?

Puača: „Ne znam šta da kažem. Čudni su ljudi. Čudna je Srbija.“

Kupres: Na primer, moja majka kada čuje za ’takav slučaj’, ona kaže – Pa, šta će? Nije kriv. To je već onako kao da tu ipak nečija krivica postoji.

Puača: „Postoji toliko neznanja, jednostavno. Neki ljudi zaista smatraju da je to bolest. Evo, prošle nedelje u „Politici“ dva članka u toku jedne nedelje, koji su skroz... ja nisam mogla da verujem šta čitam. Jedan je bio o porocima u tinejdžera. I sad, toliko i toliko posto je sa 15 godina probalo drogu, toliko i toliko alkohol. I među svim tim devijacijama, 15 posto akademaca, studenata se izjasnilo kao biseksualno ili homoseksualno. Sad je to stavljeno sa narkomanijom, alkoholizmom i ostalim. I još jedan tekst je bio...“

Kupres: Da li je to Jovo Toševski na naučnim stranama?

Puača: „Ne čak to. Ovo je bio neki tekst o novim glumcima u „Bay watch“-u. I sad, kao - glavna glumica u samoj seriji ima devojku, i bla bla tekst, i na kraju zaključuje naš vrli novinar – Ali, ona je u svakom pogledu zdrava osoba u privatnom životu.“

Kupres: Ali, štampa i kada piše o tim temama, to je uglavnom onako senzacionalistički pristup. Voli se nekom iskopati to, kao otprilike sakriveni prljavi veš ili naduvati skandal.

Puača: „Da. Sad je ova grupa Labris, koja je valjda jedina lezbijska organizacija u Srbiji, napravila istraživanje baš u medijima tokom šest meseci. I zaista, došli su do zaključka da ili je senzacionalistički ili je potpuno protiv, pljuvanje – ’topla braća’ i ostalo.“

Kupres: Ima li načina da se nekako čovek bori protiv toga?

Puača: Znaš kako? Naša zemlja je prihvatila, samom tom činjenicom da želi da se pridruži EU i da kao da postane demokratska zemlja itd, oni su potpisali izvesne protokole i sporazume o ljudskim pravima. Znači, u teoriji – mi smo demokratska zemlja, i to je sve super. Međutim, evo, 2001, znači posle demokratskih promena, ljudi optimisti su mislili – Evo, sad se promenilo, pa sad mi možemo da napravimo ’gay pride’. I šta se desi? Znači, ja sam doživela - bila sam tamo – da policajci sede u ovoj poslastičarnici na Trgu republike i jedu sladoled, dok ispred njih tuku ljude. Ja vrištim na njih – Uradite nešto! Oni sede i ništa ne rade. Nijedan političar nije jednom rečju osudio taj događaj, počevši od pokojnog Đinđića, do ove ostale političke garniture tzv. demokrata. Tako da, teorija je jedno...“

B92: Da li se nešto promenilo za te tri godine?

Puača: „Mislim da nije, apsolutno. Urađeno je jedno istraživanje. Pošto je ’gay pride’ trebalo da se održi ove godine ponovo, znači postojala je ideja, mobilisano je... baš dosta ljudi iz inostranstva je i uložilo svoj novac. Želeli su da dođu ovde da podrže čak i neke grupe koje su malo militantne, koje su navikle da se tuku sa fašistima itd. Međutim, kada se u martu desilo nasilje na Kosovu i kada ste videli da je vlast pustila rulju da uništi džamiju, da divlja po gradu, vi vidite da tu nema uopšte neke volje da se spreči nasilje. Ja mislim da oni misle da moraju da puste ljude da iskale negde taj bes, što se sve to dešava. Tako da je na kraju taj ’gay pride’ otkazan, da se ne bi desio još jedan masakr, jer nema potrebe.“ Kupres: I ovi skori predsednički izbori su pokazali kako te stvari neveselo stoje. U nekim novinama su se pravili upitnici za kandidate. I onda je jedno od pitanja bilo i to – Šta mislite o gay brakovima?

Puača: „Svi će oni vama reći nešto pozitivno.“

Kupres: Niko nije rekao ništa pozitivno. Moram da ti kažem da nije bilo kandidata, sem Bogoljuba Karića, koji je pokazao malo liberalniji stav, što je zanimljivo.

Puača: „Ne. Ova organizacija Pride, koja je trebala da napravi taj pride je isto išla od političke partije do političke partije. Baš su ih pitali o toj tematici, da li podržavaju gay brakove, da li uopšte u programu svoje stranke pominju tako nešto. Mislim da je jedna ili su dve partije imale uopšte pomen kao seksualnih manjina u svom programu, ali niko ništa konkretno nije uradio. Mislim da je Socijal demokratska omladina ranije nešto radila na tu temu.“

B92: Pa su joj razbili prostorije.

Puača: „Da. I da bi se tu onda Žarko Korać ograđivao od toga.“

Kupres: Postoji li to – Ovo društvo ima mnogo ozbiljnijih i akutnijih problema, pa ćemo prvo da rešimo Kosovo, pa ćemo onda nešto sledeće?

Puača: „To je najlakše reći.“

Kupres: Ali, postoji kao način razmišljanja.

Baletić: „Znam, ali to je onako puka teorija. Mislim, pričamo o ljudskim pravima. Ljudska prava počinju od čoveka. Dakle, ljudsko pravo je da zadrži svoj život, odnosno da ne bude ubijen. Ljudsko pravo je da izabere sa kim će spavati itd. Mislim da je to mnogo konkretnije nego što se priča. Ljudi koji se vade na te stvari, mislim da ne pričaju konkretno, odnosno da namerno prećutkuju neke stvari. Mislim da je još uvek jako rano u Srbiji pričati o tome da će ljudi prihvatiti gay pokret, da će biti za gay brakove. Velika je stvar da oni samo kažu – Ja prihvatam da to postoji, nisam za to, ali taj čovek ima pravo da radi šta hoće u svom privatnom životu.“

Kupres: To je pitanje – Šta je otprilike realan zahtev? Budimo realni, zahtevajmo nemoguće. Ali, šta je moguće? Ja sam čuo od nekih aktivista, rekli su mi – Evo, mi tražimo da nam se dozvoli da kad nam je partner u bolnici možemo da ga posetimo. Znači, da se u tom smislu računaju kao članovi porodice. Šta je neki minimalan ostvariv zahtev, koji bi u tom pravcu mogao da se postavi?

Puača: Po meni, minimalan je zahtev da, recimo, policija reaguje kada rulja prebija homoseksualce, da oni reaguju. To bi meni bio... Mislim, ima gomila primera, ne samo taj ’gay pride’. Znači, bio je taj jedan klub u Nušićevoj, koji je bio gay, gde je gomila ljudi svakodnevno ispred u ranim jutarnjim satima bila prebijana. Policijski džip prođe pored njih, vidi, zna, shvati o čemu se radi, produži, ne uradi ništa. Znači, po meni, prva neka stvar je da ako je očigledno da je neko prebiven ili da je neko napadnut samo zbog toga, da ga policija zaštiti. Mislim da su muškarci u tom slučaju mnogo ugroženiji nego devojke, jer ipak – kao što smo rekli ranije – lepše je videti dve devojke kako se ljube nego dva dečaka.“

Baletić: „Ali, dobra je ona teorija – uvek je ponavljam u tim nekim raspravama sa ljudima koji ne misle isto – da su ljudi koji tako agresivno deluju na homoseksualne odnose, u stvari, latentni homoseksualci. Jer, zašto bi neko toliko agresivno nastupao i imao toliko protiv, ako ga se to ne bi ticalo?“

Kupres: Čini mi se da na neki način i film aludira na to, u vezi sa agresivnom očevom reakcijom, da je deo rešenja tog problema u tome što on ima neku svoju priču.

Baletić: „Zato što i on ima neku svoju priču od ranije. I to stvarno jeste tako. Deluje jednostavno, ali jeste. Uverila sam se da je tako. Prosto, ljudi koji kažu – Ok, meni je to u redu ili ne slažem se, ali mogu da razumem – su ljudi koji idu dalje, koji su zadovoljni svojim privatnim životom i koji nemaju konflikt u sebi, pa ga ne iznose napolje.“

Kupres: Ok. Hvala. Ja mislim da je bilo zanimljivo i da smo ponukali ljude da vide film.

Baletić: „Glumice su odlične i jako su lepe.“

Kupres: Jelena Đokić, Ana Franić i Mira Furlan, već smo pomenuli i još velika glumačka ekipa.

Baletić: „Da, i ostali glumci.“

Kupres: Lepo je slikano, lepa je produkcija. Onako, Beograd izgleda svetski u tom filmu.

Baletić: „Trudili smo se da bude po nekim svetskim standardima.“

Kupres: Prosto, čoveku nije jasno što su svi tako depresivni.

Baletić: „Nešto je trulo u državi Danskoj.“

B92: Za kratko vreme ste otvorili mnogo pitanja. Zanimljivo je, u svakom slučaju. Hvala vam puno.
Glasaj: 12345 5
Komentari (2)
  • Nina, Srbija | sreda, 18. novembar 2009. 14:46
    Broj preporuka: 0
    Ovaj film je izvanredan!! Lako moze da promeni necije poglede na svet. Gledam ga iznova i iznova, stalno. Prati temu naseg drustva, mladog dela drustva. Ovakve stvari se desavaju i nisu nimalo bezazlene. Sto se glumacke ekipe tice, Ana Franic i Jelena Djokic su me odusevile. Ana mi se dopada na vise nacina, trudim se da pratim njen rad, tako da...NAJBOLJA JE!!!
  • sandra | ponedeljak, 15. septembar 2008. 21:08
    Broj preporuka: 3
    izvanredan! i really like this movie. i've watched it several times and i never get tired of it. i hope that serbia will produce more lesbian films in the future.
    if someone is interested in scandinavian gay films i can recommend: fucking åmål/ show me love (sweden), du ska nog se att det går över/don't you worry, it will probably pass (sweden) and producing adults (finland). i wish you all the best, keep up the good work sisters and brothers.
    sandra, sweden
Oglasi licne prirode
volontiraj

 

 

Merlinkina ispovest

Creative Commons License
GayEcho Web Portal is licensed under a
Creative Commons License 3.0 Serbia.
Powered by ChardonnayNet